Vraćam se s posla, a lipe ćute. Zaokupljene borbom za život svakog svog lista kriju se od vetra. Od kad su ostale bez cveta ljudi ih skoro i ne vide. Varoš sad miriše na pečene paprike i slatko od šljiva.
Dođe mi da im kažem;
– Ne tugujte moje lipe, ko vas voli oseća vaš miris i kad prođe cvet.
Evo, meni i danas mirišu dunje sa naninog šifonjera. Onako, pomešano sa mirisom naftalina, zavučenog između ćilima i crvenih jorgana od brohata. A ona, opasala kecelju, povezala maramu i mesi onaj hleb sa zlatnom korom. Onaj što ćemo, čim bude pečen izlomiti rukama i tako vruć jesti, dok nam se u njemu topi kajmak i kaplje niz prste…
I džaba se kesten nudi, padajući na trotoar. Ljudi žure natovareni mislima. Deca u svojim torbama nose domaće zadatke.
A ja, u list od repušine uvijam još jedan dan i pakujem ga u nanin šifonjer. Skroz ispod ćilima i crvenih jorgana od brohata. Samo ga tu mogu naći kad god se vratim…
