Dani su prolazili. U kući je vladao neki mir. Jakov je retko vređao Staniku. Kad bi videla da je dobre volje tražila bi od njega da Radulki kupe novu suknju, metarski bez da izvezu peškire. Da ima spremu. Kad se uda. Odobravao je, a Stanika je bila srećna. I njoj je Bog nesto dao, govorila bi.
Ćutala bi Radulka do kraja života o plastidbi u Luci, o onom u ambaru, o strahu kad se Jakov naceri i kaže da pođe za njim. Ćutala bi o tome koliko mrzi taj njegov ustajali dah, njegovu ruku na svojim ustima. Ćutala bi ona, ali telo progovori…
Selo je pričalo. I zaćutkivalo. Opravdavali, osuđivali, podsmevali se, žalili, pa nastavljali svoje živote.
Malo pre svetog Đorđa rodio se Slaviša. Niko više nije pitao, ali niko nije naglas izgovarao. Jakov je iskopao iz bašte balon sa rakijom koji je zakopan kad se oženio. Namenjen . Stanika je ćutala.
Kad je Slaviša napunio pet godina Jakov iznenada umre. Ostaše žene sa detetom. U poslovima,u tišini.Radulka je radila i muške i ženske poslove. Slaviša je svoje ručice širio ka Staniki da ga uzme u krilo. Ona ga je uvek uzimala i samo sa njim pričala. Pravila mu je potišpanju i vanilice. Kupovala bombone ,pratila ga u školu. I nikad nije pitala.
Kad se Stanika razbolela Radulka je negovala kao malo dete. Umivala je, češljala, hranila na kaščicu.Ničemu se u životu nije toliko predavala. Želela je da joj uzvrati. Za one čaše toplog mleka. Za vezene peškire. Da joj ublaži sve bolove duše i jalove utrobe. Da joj se iskupi za suze, za neizgovorene reči, za podrugljive poglede. Da joj se zahvali za jedinu ljubav koju je dobila. Želela je da živi, makar samo da diše. Da živi da joj se bar malo oduži.
Umrla je tiho, kao što je I živela. Bez pitanja. Bez želja, bez amaneta.
Danima je Radulka do kasno sedela kraj prazne postelje. Kad bi zaspala budio je isti san. Sedi u hladu oraha, dok Stanika odlazi preko livade.Doziva je,ali se ona ne okreće…
Da li je oprostila? Da li je prebolela? Da li je pošteno biti domaćica u njenoj kući? Kako se živi ako nikome nisi sluga, ako nikome ne vraćaš dug?
Osetila se bezvrednom i beskorisnom. Rešena da prvi put sama odluči potražila je prečicu do večnog mira. Iskupljenje za sve svoje grehe. Tako je dospela ovde. Tako se setila nečeg što se životom zove. Tako je zaboravila nešto što nije smela…
Kad je otvorila oči kraj kreveta je stajao Slaviša. Radulka otvori usta i pusti da joj iz njegove ruke u usta skliznu dve žute tablete.
Kraj
*iz knjige „Tragovi bosih stopala“*
