Bilo je leto, vreme sunca.
Nebom popločanom ulicom,
koračali smo.
Svuda je sijalo.
Video se blesak…
Na svakom koraku,
drvoredu, grančici.
I nebo je bilo popločano.
Crvene ruže
po njemu cvetale su.
Leto se opet,
prosulo po pločniku…
Misli kruže… Lutaju
Sećanja na vetar mi mirišu…
Drvoredi nekuda odlaze.
Mrak se u oko uselio.
Svi prozori su zatvoreni.
Izgubio se sjaj.
Noć za ruke me hvata.
Zvezde više ne vidim…
One su gore…
Na nebu, visoko.
Ljiljana Skelić Vemić: Zvezde su gore visoko
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
