Zagrebi nanizano vreme
zarij po ranama
što ostaviše podivljali ljudi
razbacani po prošlosti
želeći da otkopaju
mene ukorenjenu
Zagrebi kožu
da bol naruši tišinu
da progovorim na sav glas
da grehom ožalim nevinost
milostivom naklonošću
s lica što se svlači
Zagrebi malo
tamo gde sam nedeljiva
gde u prvom nicanju samilosti
postajem živo u neživom
čekajući da mistici i proroci zaćute
kad u nemom hodočašću
svoj krst drugom predam
bez prava na oproštaj
Zagrebi reč
pogrešno prevedenu
razvuci rečenicu
neka misao u pesmi puca
kao loš predznak glasniku
što nezvan dolazi
i prstom ukazuje
na detalj u beskraju
