Samo pred morem sam sasvim opuštena i prirodna. Nemam šminke, garderobe koja pokriva nedostatke, svilenih marama koje ukrašavaju figuru, potpetica ni parfema.. Stajem ispred mora, dvodelni kupaći, ne marim za ovo i ono.
I čim zagazim u talase, ja ne znam zašto izgovaram “ more, moreee“; divim se toj prirodnoj lepoti, njegovim talasima koji šume ili šapuću, ali, uvek mi nešto pričaju, neku priču izdaleka! 
I čim zagazim u talase, ja ne znam zašto izgovaram “ more, moreee“; divim se toj prirodnoj lepoti, njegovim talasima koji šume ili šapuću, ali, uvek mi nešto pričaju, neku priču izdaleka! Možda je to zahvalnost za moje zagrljaje kojim ga grlim plivajući prema pučini koja doziva.
Kada napustim njegovu obalu, ja dugo iza toga tugujem neku čudnu tugu, kao da sam nekog dragog i milog napustila. 
Iz toga doživljaja poteku moji stihovi o moru
, u koje upletem tugu za mornarom
moga života koji me je i naučio ovoj ljubavi prema beskrajnom plavetnilu.
, u koje upletem tugu za mornarommoga života koji me je i naučio ovoj ljubavi prema beskrajnom plavetnilu.
