Mariela Kordero (Venecuela)
Mariela Cordero (1985) advokat, pesnik, pisac, prevodilac i vizuelni umetnik. Laureat je značajnih književnih nagrada u Venecueli i svetu.
Njena pesme su objavljivane u raznim antologijama i književnim časopisima i prevedene na engleski, korejski, francuski, srpski, arapski, uzbekistanski, estonski, hebrejski, ruski i makedonski.
Objavila je knjige poezije Telo sumnje (2013) Uvodnik (Publicarte, Karakas, Venecuela) i Transformacija je zemlja koju volite (2020) Uvodnik
Valentina Novković: „Umetnost nije ono što vidiš, već ono što drugi učine da vidiš“, smatrao je Edgar Dega. Na koji način Vi doživljavate umetnost?
Mariela Kordero: Umetnost je veoma širok oblik kreativnog izražavanja. Za mene je umetnost kao kuća sa beskonačnim brojem prostorija, svaka soba je jedinstvena, ali je u isto vreme i dalje povezana sa kućom, ona je njen deo. Za neke je umetnost nešto apstraktno i nedefinisano, ali za mene umetnost je oblik ljudskog izraza par exellance. Umetnost me može podstaći da razmišljam, može da me stimuliše, uzbuđuje i inspiriše, nikada me ne ostavlja ravnodušnom.
Valentina Novković: Edgar Alan Po je definisao poeziju kao ritmičko stvaranje lepote.“ (Pesnički princip.) Kako biste je definisali, po čemu se pesnik razlikuje od drugih ljudi?
Mariela Kordero: Slažem se sa mišljenjem Alana Poa. Za mene poezija predstavlja izraz lepote, a postoje različiti načini njenog sagledavanja i razumevanja. Na vrlo poseban način osećam da je poezija žeđ kojoj nema kraja, večna žeđ. Uvek je tu, skrivena ali nepromenljiva, žeđ da da je osetimo i stvaramo. Verujem da pesnik može stvarnost da vidi drugim očima i ta „prozorljivost“ je ono što ga čini drugačijim.
Valentina Novković: Po obrazovanju ste advokat, u kojoj meri profesija utiče na Vaše stvaralaštvo, imaju li dodirnih tačaka?
Mariela Kordero: Moja profesija, definitivno, nije povezana sa mojim poetskim stvaralaštvom. Moj posao i moj odnos prema poeziji su dva različita pravca mog života. I svaki od njih živim na drugačiji način. U dve odvojene stvarnosti, kao da su u pitanju različite osobe.
Valentina Novković: „Vera i sumnja idu ruku pod ruku, one su komplementarne. Ko nikada ne sumnja, nikada neće istinski verovati“, napisao je Herman Hese. Knjigu pesama „Telo sumnje“ objavili ste 2013. godine, šta ste hteli da poručite čitaocima?
Mariela Kordero: Htela sam da pričam o neizvesnosti, to je nešto najstvarnije što znamo. Sumnja je naš najodaniji saputnik. U svim delima našeg života živimo sa sumnjom, ona je stalno prisutna. Živimo usred neizvesnosti, uprkos svemu, i to je svakodnevno čudo.
Valentina Novković: Koje knjige su obeležile Vaše odrastanje? Da li su knjige srpskih pisaca među njima?
Mariela Kordero: Prva knjiga koju sam pročitala bile su bajke Hansa Kristijana Andersena. U detinjstvu, nažalost, nisam čitala nijednu srpsku knjigu. Ali, kasnije sam čitala srpske narodne priče i savremenu srpsku poeziju, a takođe sam imala čast i privilegiju da neke pesme prevodim na engleski. Voleo bih da i nadalje čitam dela srpske književnosti.
Valentina Novković: „Prevodilac je autorov saučesnik“. napisao je Horhe Gonzales Mur, Vaši stihovi su prevedeni na mnoge jezike sveta, a i sami ste odličan prevodilac. Kako pristupate prevodu, šta je važno da prenesete čitaocu?
Mariela Kordiero: Da, prevodilac je saučesnik autora. Za mene prevod pesme podrazumeva prenošenje njene suštine čak i ako nema tačne doslovnosti. Pesma će živeti na drugom jeziku i obući će se određenim novim elementima bez napuštanja svog centra. To je kao neka vrsta reinkarnacije u kojoj pokušavam da se pesma oseti i uživa u njoj na novom jeziku koji je prihvatio i prigrlio.
Valentina Novković: Kakav je vaš utisak, da li je glas pesnikinja dovoljno čujan, da li su ravnopravne sa muškim kolegama?
Mariela Kordero: Da, mislim da postoje velike žene pesnikinje i da se njihov glas prilično glasno čuje. Javnost želi da ih čita i sluša. Uprkos tome, osećam da postoji nejednakost u određenim prostorima i sredinama, prostorima moći u književnom polju gde su muškarci apsolutna većina. Videla sam da u mnogim književnim časopisima uređivački tim čine samo muškarci i obično objavljuju uglavnom mušku poeziju, to se dešava i kod nekih izdavačkih kuća.
Valentina Novković: Vaša druga knjiga poezije, „Preobražaj je zemlja koju volite“, izašla je 2020. godine, Karl Jung je napisao da se „božanski proces promene manifestuje u našem ljudskom razumevanju…kao kazna, muka, smrt i preobraženje“. Koliko dugo su nastajali stihovi u ovoj knjizi, može li ono što je Jung rekao može biti njena suština?
Mariela Kordero: Da, živimo u srcu preobražaja. Iz pejzaža, sa drveta, iz života, iz ljubavi. Ova knjiga nas pronalazi sa transformacijom, prihvata je, grli, voli. I da, ona je božanski proces, pun bola ali i lepote. Ovu knjigu pesama sam počela da pišem 2018. Godine, ali sam je završila 2019. Pojavila se odlična prilika da je, najzad, objavim, 2020, zahvaljujući Odalisu Interianu, pesniku i uredniku u Editorial Dos Islas. (Majami, SAD)
Valentina Novković: Da li mladi u Venecueli više čitaju prozu ili poeziju, koje autore najčešće biraju?
Mariela Kordero: Mislim da u Venecueli ljudi podjednako čitaju i prozu i poeziju. Nedavno je u Karakasu osnovana La Poeteca, biblioteka isključivo za poeziju, gde se održavaju i susreti, radionice i aktivnosti vezane za poeziju, tako da mislim da je pokret čitanja prilično aktivan.
Valentina Novković: Koja je svrha života?
Mariela Kordiero: Za mene je svrha života upravo da ga živim kao večni sadašnji trenutak. Ovo pitanje me navodi na razmišljanje o fragmentu Kitsove pesme:
Voleo bih da smo dva leptira i da zajedno proživimo samo tri letnja dana. Tako da bih mogao da ispunim ta tri dana s tobom, lepotom kakvu ne mogu da dosegnu ni pedeset godina zajedničkog života.
Prvi
Ja sam prvi
Ja sam na početku
Vremena
Usred mraka
U čestici
Ovog zalaska sunca
I do ivice
kolapsa.
Ja sam sve
I nijedan.
Prvi.
Vaše telo ili daleka zemlja.
Mape kao krhko primirje,
sastoje se od rasutih atoma.
Da dosegnem svoje granice
i dodirnete svoju kožu
Moram otkriti
Zapaljene zone i slučajne prečice.
Klizavi kompasi
Baciće me u
Centar
svetog rata ljubavi.
Doći ću da se izgubim
Između svetosti i vihora.
Drevnu spiralu želje
Još proždiru pulsacije.
Srce je strela i meta.
Tvoje telo je daleka zemlja.
Autor intervjua: Valentina Novković
 advokat, pesnik, pisac, prevodilac i vizuelni umetnik. Laureat je značajnih književnih nagrada u Venecueli i svetu.){kind=link}