Noćas me sećanja vraćaju u vreme kada smo bili
Mrak i jedan letnjikovac,
ti koja sediš na stolu
i ja koji govorim stihove Viktora Igoa –
„Muškarac je tamo gde se zemlja završava,
a žena gde nebo počinje. “
Slušaš, a oči su ti vlažne,
želela bi da šapneš
to što ti oči boji
tu rečenicu, toliko prostu,
a opet toliko tešku da bi je kazala.
Nisam ni želeo je kažeš,
(rečenicu koja se tišinom izgovara)
Bilo je dovoljno da tvoju kosu
u rukama mrsim, mirišem
i sada kad udahnem osećam taj miris
koji je vidao svaku ranu na mojoj duši
Šta je to ljubav?
Pitala si me, i ja bih zanemeo,
a onda bih prstima prelazio
preko tvojih usana i rekao:
„Ljubav je kad tvoje usne tražim,
a ti ih bezuslovno daješ,
a sa moje duše odlaze nemiri,
jer ljubeći te osećam tvoj dah,
kako se na moju dušu prostire
kao što se nebo prostire iznad zemlje“.
Sve je ovo nostalgija,
kad te duša u svoje zapise vrati,
premota kao kasetu,
da pogledaš trenutak
i vidiš sebe u trećem licu,
a srce treperi i telo drhti,
voleo si je i volela te je,
ali to nikada jedno drugom niste rekli,
jer ljubav nije reći,
ljubav je osetiti
čuti dušu koja govori,
prepuštanje njenoj glasnoj tišini
kojom dodiruješ slobodu.
u kome je ona samo trenutak
da bi postala čežnja,
jer je čežnja jezik kojim duša govori
