Kad god sam dolazio, i znali su da dolazim, postavljali su našu, moju zastavu. Ako nisu znali, a vide me da sam došao, opet su je stavljali.
Juče i jutros, kada sam čuo za današnji praznik, potražio sam ovu sliku.
Bilo je to u drugom, ne mom gradu, i drugoj, ne mojoj državi.
A zastava je moja.
Naša…
„Srpskom vojskom, podeljenom u dve armije (prva na čelu sa Petrom Bojovićem*, dok je drugom komandovao Stepa Stepanović) glavnokomandujći bio je maršal Luj Franše d’Epere. U zoru 15. septembra druga srpska armija krenuće u juriš, svim snagama, još jednom prsa u prsa, bajonet na bajonet, beležeći strahote i gubitke, ali i ulazeći u istoriju kao najčasniji vojnici. Borba srpskih vojnika ostaje zabeležena kao vredna divljenja, te o stavu, časti i poštenju srpskog vojnika danas ostaju brojni zapisi. Tako recimo o našoj vojsci Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja:
„Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.”*
*Izvod iz teksta: „Srpski vojnik je nepobediv!“ Prometej Novi Sad
*Vojvoda Bojović je moj dleki predak – moja baka po ocu je od tih, Bojovića, a moji završni stihovi pesme o njegovoj majci su na spomen česmi u Miščevićima na Zlataru…
