– Zoćo, znaš li Simku, ćerku na Mile Čutuka? pljusnu me Lejka po grbinu!
– Znam! Beše mlada, ni trijes neje imala, kad otide u Nemačku. Taman beše medicinsku vanredno završila – ko prisićam se ja.
– Znaš li da mi poslala zahtev na fejsbuk! Jedva gu prepozna! Piše vu ime Azra el Nadira.
– Ubava si i beše! Na majkinu familiju povukla! – vikam- još li je u Nemačku?
– Neje, izgleda! Slikala se s kamilu.
– Ne me zebavaj! U London s princezu?!
– S ovuj bre kamilu, ubavu. Za jašanje! – nervozi se on.
– Pa i princezu gu neki jaša, tulčo! – pravim se ja muta ko Partizanov trener kad strovali na igrači da su krivi što izgubili i dodavam – a ime vu bš lepo. Nevina i skupa, ako ga prevedemo, da ne kažem posrbimo.
Tura mi telefon pod nos!
– Na! Glej slike što turila! Slikala se ko manekenka u Abu Dabi! Koe će rekneš? Za tej godine izgleda ko bomba ! Napalija se on. Tačno se seti da vu ima merak još kad gu beše videja na praksu u dva broja pomalečak sestrinski mantil.
– Da me sag vikne ostavija bi Micku. Jebeno
svecki izgleda.
– Da izgleda izgleda. Više jebeno nego svecki a čim je tamo, mora i svet da je umešaja prsti.
Mućkalica Zoran Jovanović
