11. Decembra 2019. | 23:16
Početna / Drugo / Naš čika-Đorđe 01: Baronove pripovesti

Naš čika-Đorđe 01: Baronove pripovesti

(N.B. Rečenice u ovoj zagradi nisu deo teksta, samo molim za malo pažnje. Ovo je zvanično stoti po redu tekst o balkanskom stripu koji postavljam na portalu „Pokazivač“. Svim čitaocima veliko hvala na pregledima i ajmo da se čitamo i do narednih stotinu.)

 

Đorđu Lobačevu (1909.-2002.) i svim njegovim sledbenicima

Malo se šta može dodati na deo kulture koji je već postao legendaran. Netreniranom oku, na primer, može da deluje kao da je sve moguće na ovome svetu rečeno o „Mona Lizi“ Leonarda da Vinčija, i ne bi se zameralo ako upravo vi imate takvo mišljenje. Slika je jednostavno postala i ostala imuna na sve ovozemaljske merive vrednosti i ustoličila se kao deo svetske kulture. A o takvim delima samo cinik može da otvoreno negativno govori. Spisak takvih dela je, bez preterivanja, velik koliko i broj ljudi koji trenutno naseljava planetu. „Gernika“, „Tajna večera“, Mikelanđelove skulpture, mozaici u Pompeji, Van Gogovi eksterijeri, Dalijeve slike, portreti Paje Jovanovića, radovi Nadežde Petrović, konzerva Endija Vorhola, Šileove i Klimtove kreature, pa što da ne i Dišamova „Fontana“…ovo je tek jedan vrlo, vrlo, vrlo mali deo malog dela celokupnog ljudskog stvaralaštva. Pogađate zasigurno, strip nije daleko.

Naravno, strip je, poput filma i televizije, popularni medijum koliko i umetnički, a i prilično nov na svetskoj umetničkoj pozornici. Samim tim, čak i nenadmašena dela dobiju kritički tretman, poput recimo Velsovih ili Kurosavinih filmova. Što je ok, naravno, i najvažnije – što ne pobija umetničku vrednost pomenutih dela.

No navratimo se na strip. Neće mnogo ljudi da se iznenadi ako među nenadmašne legende devete umetnosti ubrojite Harolda Fostera, Vindzora Mekeja, Osamua Tezuku…opet, spisak bi išao u nedogled ako bih nastavio. Dakle, ljude koji su počinjali ovaj, u nedostatku bolje reči, novi žanr pripovedanja. A neće biti ni puno iznenađenja ako bilo kog iz bivše Juge pitate ko su nenadmašivi majstori ranog jugoslovenskog stripa. Tu se javlja pak interesantni slučaj gde su očevi em srpskog, em hrvatskog stripa češće rodom bili neke druge nacionalnosti. Sa hrvatske strane tu je neprevaziđeni Andrija Maurović, čiji su roditelji Slovenac i Crnogorka, te njegov kolega po studijama i stripu Sergej Mironović Golovčenko, poreklom Rus, a veštinom sjajni karikaturista, a ne mora da se pogađa triput šta su po nacionalnosti bili Oto Rajzinger i braća Nojgebauer.

Kod Srba, pak, je cela jedna plejada autora bila poreklom upravo iz Rusije. Naravno, među ranim autorima je bilo i izvorno „naših“, ali ova ruska grupica je ostala na samom vrhu. Poznavaoci stripa ih odmah nižu čim bivaju pitani – Ivan Šenšin, Sergej Solovjev, Nikola Navojev, Konstantin Kuznjecov, Vsevolod Guljević, Nikola Tišćenko, Vadim Kurganski, Aleksije Ranhner… Primetićete da sam jedno prilično bitno ime izostavio. Ovo nije slučajno. Izdvojio sam ime čoveka koji je bio toliko uticajan da beogradska škola stripa i dan-danas nosi njegovo ime. Čoveka čiji je sam život prilično stripovski, prepun avantura, opasnosti, uspona i padova, a koji se završio neverovatno tiho i nenametljivo.

foto: USUS

Đorđe Lobačev, rođen Jurij Pavlovič Lobačev, je svoj prvi dah uzdahnuo u Skadru, u Albaniji, kao sin ruskog konzula u tadašnjem Osmanskom carstvu. Međutim, put ga je zadesio na više lokacija – Cetinje (gde ga je krstio jedan od Petrovića Njegoša), Kosovska Mitrovica, Krit, Solun, Novi Sad, te Beograd, njegovo prvo stalnije mesto boravka. Tamo je bitisao do otprilike 1949. godine, kada ga državna vlast isteruje i maltene proganja u Rumuniju bez ijednog kofera. Tamo provodi još par godina pre stalnog odseljenja u Sovjetski savez, u tadašnji Lenjingrad, današnji Sankt Peterburg. Ali nije zaboravio Beograd – često se vraćao u Srbiju, radio je redovno za „Politikin Zabavnik“ i čak uspeo da odradi par albuma i sopstvenu biografiju, odnosno autobiografiju ako biste tehnički tačnu terminologiju. Godine 2002. nas je zauvek napustio, ali je iza sebe ostavio titulu oca stripa najmanje dve države – Srbije i Rusije.

Zašto Lobačev, a ne njegovi ruski, pa i srpski savremenici? Odgovor je jednostavan, a odnosi se na njegov odvažni korak u samom radu na devetoj umetnosti. Naime, po čitanju „Tajnog Agenta X-9“ Dašijela Hameta i Aleksa Rejmonda, čika-Đorđe i njegov kum Vadim Kurganski se rešavaju da kreiraju svojevrsni omaž i domaću preradu istog u vidu stripa „Krvavo nasleđe“. Međutim, Lobačevu se nije svidelo upravo to što su samo preradili tuđe. Zagledao se u duboku i nepresušnu srpsku književnu kulturnu zaostavštinu i, po prvi put u istoriji srpskog stripa, odradio adaptaciju jednog romana. A taj roman je „Hajduk Stanko“ Janka Veselinovića. Mnogi stripovi su pratili ovo uspešno delo, takođe iz srpske književnosti, usmene koliko i pisane. Dakle, jedan ruski sin konzula, rođen u Albaniji koja je pripadala Turskoj (pritom i čovek bez pravog državljanstva u to doba; priča za drugi put), kršten u Crnoj Gori i povremeni stanovnik Grčke je na najbukvalniji, najotvoreniji i, podrazumeva se, najkvalitetniji mogući način začeo izvorno srpski strip. Srpska tematika, srpski likovi, srpsko podneblje, rađen upravo za srpsku publiku.

Isto tako je krenuo i u Sovjetskom savezu. Naime, isto kao i u svim komunističkim ili socijalističkim državama, strip je u SSSR-u bio produkt trulog Zapada, i kao takav zabranjen. Čak je i pored toga čika-Đorđe uspeo da „progura“ jedan od prvih ruskih stripova, imenom „Uragan dolazi u pomoć“. Strip je pretrpeo cenzuru, ali je svejedno izašao davne 1966. godine, kao nažalost jedno od retkih stripovskih izdanja čak i u narednih deceniju i po-do-dve.

foto: USUS

Ali naravno, sve ovo je poprilično dugačka priča, i tek služi kao podloga za razgovor o delu iz naslova ovog teksta. Naime, reč je o vanklasnom izdanju giganta „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca zvanom „Baron Minhauzen priča“. Jedan od najpoznatijih lažova evropske književnosti je još u ratnim četrdesetim godinama prošlog veka dobio stripovski tretman od strane čika-Đorđa. Za ovo izdanje, pak, se otac našeg stripa rešio da ga preradi, da dobijemo nešto što je, kako bi se u mom kraju reklo, „isto to, sam’ mal’ dru-ČI-je“. Isprva, rešio se da koloriše dobrog Barona. Potom je odabrao da neke table ne vrati, već da svaka druga strana bude tekstualni prilog – sa ili bez ilustracije. Naposletku, neke nove priče su dodate. Ovo je, što bi se reklo na Zapadu, definitivno izdanje „Barona Minhauzena,“ izdato čitavih 48 godina kasnije, sada takođe davne 1988. godine.

Ovde se javlja ono što sam pomenuo u prvom pasusu. Malo se šta može dodati na temu ovog stripa. Teško da mogu da kritikujem išta, s obzirom kakvim je kvalitetom rađeno u doba kada je nastao. Količina detalja, perspektiva, izrazi lica, dinamika, atmosfera – sve ovo je i dan-danas podjednako sveže kao pre trideset godina, ali, bitnije, sveže kao pre sedamdeset godina kada je prvi put izašlo, u crno-beloj formi. Treba imati na umu da nije ostao nijedan original, nijedna izvorna tabla „Barona Minhauzena“ – sve su izgubljene bilo u ratu, bilo u progonu. Po otiscima, kaže čika-Đorđe, su rađene zasebne sveske. I po tome je naš najveći strip-autor i radio kolorne varijante za ovaj album.

Kakva je priča „Barona Minhauzena“? Ista kao i u pričama objavljenim par vekova pre rođenja Đorđa Lobačeva – ovo je em adaptacija samog književnog Barona, em dodavanje novih elemenata. Svako ko je uživao u dobroćudnom Švabi može da vidi, recimo, onu ikonsku scenu kada skače na topovsko đule i preleće utvrđenje. Naravno, može da vidi i one priče o rvanju sa divljim zverima, odlasku na mesec i silasku sa njega, borbama na moru, u pustinji, na Arktiku… Ima svega. A svaka priča je dovoljno dobronamerna da može da se čita anahrono, svima, u svako doba. I naravno, razigrani delimično realistični stil ovome doprinosi. Čika-Đorđe je oduvek bio autor koji je mogao da zaintrigira dečiju maštu, iako je paralelno radio i zrelije, ne-baš-dečije stripove. Vidite i sami da je teško dodati bilo šta novo ovom izdanju. Jednostavno je previše dobro da se zaobiđe, čak i ako niste ljubitelj stripa.

foto: USUS

Primetićete, naravno, da autora i u naslovu i duž teksta oslovljavam sa „čika-Đorđe“. Ovo nije slučajno. Naime, sam Lobačev je insistirao da ga svi tako zovu. On nije „gospodin Đorđe“, nekako mu se ne sviđa ta titula. Naravno, pomalo je luckasto videti poodrasli narod kako ovog simpatičnog čikicu zove „čika-Đorđe“ (ne govorim o članovima porodice; stranci, voditelji emisija, predavači tadašnje škole stripa, svi oni su ga oslovljavali kao čiku), ali je dirljivo i nekako ubada u srce.

Tačno je, malo toga je u ovom tekstu rečeno o samom albumu „Baron Minhauzen priča“, mahom zato što prelistavanje istog odgovara sva pitanja. Otac srpskog stripa već više od deceniju i po počiva u miru, ali je, za razliku od stotine drugih, podjednako kvalitetnih autora sa svih meridijana, na vreme dobio priznanja i ljubav kakve je zaslužio. Inače ne bi zavredio da deli ime sa beogradskom školom stripa, koju je svojevremeno i posetio, presrećan i prepun duha. Inače ne bi zavredio da njegova izdanja stripa i ilustracije i dalje drže cenu, a već drže kvalitet. Inače ne bi zavredio dokumentarni film u Rusiji, kao i brojna citiranja u opširnim monografijama srpskog i jugoslovenskog stripa. Inače ne bi zavredio ni ovaj tekst, i mnoge koji će ga pratiti. Čika-Đorđe je jednostavno toliko snažan, čak i sada, kada više nije među nama. Nasmejano lice i šaka puna kistova – nije loše za oca stripa čak dve zemlje koje ga i dan-danas poštuju.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).