Volim kad se umilni mesečevi zraci
potrude da kroje romantiku.
Noć padne nad umorne oči
radoznalih skitnica,
a bela trešnja otpusti
svoje najbolje skupljače svetlosti
da ušuškani dočekamo zoru.
Volim kad se bezbroj svitaca,
putnika sa puta mlečnog,
žrtvuju da baš ti izgovoriš želju.
Kad poklanjaš osmehe,
uz spokojne uzdahe,
„Dok sam tvoja,
dok si moj,
nek je zauvek“.
Volim kad tišina prekrije zvuk skrivanju,
maske ostavljamo u strasti da izgore,
do jutra baš sve je zbog nas
pa i naša tajna, čuva se u dvoje.
