Očekivao je da nekog može tresnuti o pod rečima,kao lutku,i da se taj neko digne u ljudskom obliku kao da ništa nije bilo.
Voleo je,ali je više voleo sliku o sebi . Nije ona bila kriva što je on sve svoje nežne reči pustio da šetaju sa njom.I to što su,kad je najlepše,neka njegova krilata bića došla da ga vode,uspaničena za njegovo srce.
Njoj je svet bio crn ili beo i ona ga je jednostavno volela,nije bilo sive.
On je voleo njen osmeh ,nju u tom domu ,sve dok ne ode do prvog ogledala gde mu tamo neko iza srebrnog rama šapne da je lepša sloboda.
Ona je bila u drugoj prostoriji,praveći nedeljni ručak. Otvorila je prozor da izađe miris hrane i dima.
Čim je ugledao otvoren prozor, odleteo je sa onim istim krilima koja mu je poklonila. Na još jedan let u svoj začarani svet.
