Kažem kao da me neko pita. Kažem kao da su mi dali da dobro razmislim.
A ništa od toga nije, osim moja spoznaja.
Kunem se, pokušala sam. Otići, zagrliti, poljubiti. Otići toliko daleko da se i rođenoj kući bilo teško vratiti i pronaći put ali sam uvek znala put do tebe. I sklopljenim očima i svim prevoznim sredstvima sa svakog kraja sveta.
Zagrliti tako jako ali sam imala osećaj da grlim vazduh i poljubiti strasno ali odmah prokrvari donja usna.
Pokušala sam, sve. Čak sam i tebe slagala da te više ne volim. I tebe i Anđela. I jedog Boga Oca.
Sve dok te nisam srela, opet. Jedne večeri punog Meseca, nalik ovoj. Mnogo važna i naizgled nevoljiva rekla sam ti kako sam srećna i da pored sebe imam nekog ko me čini srećnom i ko razume moje strahove i želje. Čak sam ti i rekla da sam zaboravila sve naše dane, godine. Sreće i tuge. I da sam ti oprostila.
Sve ono što nije, rekla sam a smejala se u sebi gledajući te kako sve moje reči prebacuješ preko ramena.
Znao si da ne govorim istinu a ja sam znala što ti je opet i opet nisam htela reći.
Imam strah od sreće. Čudno zar ne?! Gledam svoju jedinu želju kako sedi prekoputa mene i čeka da joj priznam da želim da mi se ostvari a ćutim. Ćutiš i ti i kao da se tako najbolje razumemo. Ti čekaš da ti kažem, ja čekam da dođe samo od sebe .
Kada si odlazio ostavio si mi čarobni štapić koji još uvek čvrsto držim i bojim se proveriti da li radi.
Ćutim a u sebi izgaram govoreći: Izvini, ali ti si moja LJUBAV!
