Jedan Vladika je u svojoj besedi, između ostalog, rekao:
„Dete kada uzme olovku da crta, ne razmišlja o tome kakav ce crtež biti kada ga dovrši. On tako prosto i jednostavno povlači linije bez straha hoće li taj crtež biti dobar. Čak je i sigurno da hoće. Tako i čovek treba da povlači poteze u životu, bez straha. Da tako i živi.“ I zaista, kako je čovek oslobođen svih vanjskih strahova, u stvari, jedini slobodan čovek. Sada smo, kao nikada do sada, u vremenu gde strah igra najvažniju ulogu u našim životima. Ako mu se predamo, neminovan je poraz našeg slobodnog duha.
Čega se bojimo, ako znamo da samo jedan otvara i zatvara naše oči?! U šta to sumnjamo ako verujemo? Zašto se bojimo da ćemo izgubiti posao, prijatelja, novac… Kako se ne bojimo da ćemo izgubiti ono najvrednije, Boga u sebi. OSEĆAJ?! Zamislite kako bi , ionako strašan svet, bio jeziv bez emocije, osećaja prema drugom čoveku!? A to polako gubimo, plašeći se da ne izgubimo nešto materijalno a samim tim i nadoknadivo. Jureći da nešto završimo, odradimo, steknemo, postignemo, mi zaboravljamo osnovno i glavno. Da ŽIVIMO!
Pored stvarnih i očiglednih, verujemo u nevidljive neprijatelje u vidu raznih bolesti koje nam stvaraju upravo oni koji nam posle nude lek. Jedini lek je smirenje, život bez straha. I vera, Gospode, VERA!
