fbpx

NEKO TE TRAŽI

 

talasObično u prevečerje neko, setno,
U šetnji, bane ona koju želiš,
i oko sasvim postane cvetno
da u njega slatki osmeh useliš.

Odjednom uzdah s usne procveta
I srce ludo počne da leti.
Baš tada na tvoju košulju leta
Najlepši leptir odnekud sleti.

O, kako rumen obuzme lice
I kako miris pretače bilje,
Dok nebo pali pospane svice
i zvezde stidljive žarom škilje.

To osećanje što puni grudi,
To čudna krila rastu u svima,
To ljubav svoje pupoljke budi,
Da voliš dok te na svetu ima.

Zato ne čekaj, vreme ne gubi,
Poteraj svoga srca kola,
Osmeh na lice, pa se zaljubi,
Negde te traži tvoje pola.

Prethodni tekstUzalud
Sledeći tekstFotografija dana
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.