DUGOVI
Vukašin Berić je bezvoljno ušao u dvorište svoje vile. Uzdahnuo je nekoliko puta pa otvorio vrata i zakoračio unutra. Tu ga dočekaše njegov advokat, direktori dveju banaka, direktori četiri firme čiji je on vlasnik i jedan čovek u belom odelu. Kiselo im se osmehnuo i rekao:
– Znam gospodo da je stvar ozbiljna, ali uveravam vas da ću sve srediti.
Tada se oglasi onaj u belom odelu.
– More srediću ja tebe ako ne vratiš pare. Da li znaš koliko mi duguješ? Tolikim parama bi se i Grčka izvukla iz problema. Dajem ti rok tri meseca, a posle toga znaš šta sledi – završi čovek u belom, pripreti prstom, ustade i ode.
Mučne tišine nije bilo jer odmah skočiše bankari i u glas počeše:
– Gospodine Beriću, prinuđeni smo da podnesemo tužbu protiv Vas i spremni smo da sarađujemo sa policijom i tužilaštvom. Svi rokovi su prošli. Kamate rastu, a naše banke propadaju. Ogromne pare su u pitanju.
Poskočiše i ona četvorica.
– Gazda, radnici se bune i prete. Zapaliće ti sve što imaš. Strani ulagači se javljaju i traže svoje pare. Poreznici su već popisali svu našu imovinu. Gotovi smo.
Tada ustade advokat.
– Šefe, debelo si zabrazdio. Dugo sam razmišljao, ali spasa ti nema. Ne postoji ni rupica u zakonu koja te može bar malo zaštititi.
Čim gosti odoše, u sobu uđe Vukašinova majka.
– Crni sine šta to radiš? Hoćeš sve da nas u grob oteraš? Misliš li na decu? Zar ti nije bilo dosta…
– Majko stani! Imam rešenje! – viknu Vuk, pa dohvati telefon i pozva sekretaricu – Halo Miro, pozovi onog milionera što hoće da kupi naše firme i reci mu da pristajem na sve njegove uslove. Zatim otkucaj naredbu da se stvori i otpusti višak radne snage i da se za deset posto smanje plate i penzije dok me ova kriza ne prođe.
