fbpx
spot_img

Poezija je ponovo u modi: Skadarskom

ZoricaTijanić

Nastavljam svoje šetnje starim gradom. Ćutanjem se sećam bivših života, ljubavi i patim zbog svog preteranog optimizma, očekivanja, koja prerastajući mogućnosti vode u frustracije. Ponekad me guši nadanje i vera da zvono na crkvi označava želju koja nema ispunjenje. Duh Kosančića još uvek lebdi nad zidinama starog grada. Nekad smo šetali dunavskim kejom i jeli sladoled na obali, radujući se svakom susretu, ispunjeni očekivanjima da će nam život pružiti bar nešto od onoga čemu smo se nadali. Zagrljaj ponekad donese utehu i toplinu, a kad utihne noć, hladnoća boji zidove. Kad si zaljubljen, misliš da će se problemi rešiti sami od sebe, da će poljupci biti dovoljni za hleb i mleko, a život ti donese račune, usamljenost  u noćima, pakao iza prozora, tako da ponekad i ne vidimo lepotu koja se pruža u nastojanju da nas nahrani, kompenzuje strah od starenja, bolesti, tugu i još mnogo toga. Pogled na reku ispunjava dušu i stvara osećaj mira bar na trenutak. Na svim ostalim mestima postaje sve teže pronaći mir, jer gubimo sebe odvajajući se od svoje suštine dozvoljavajući da nas poremete loše vesti, negativni ljudi i ostale stvari na koje ne možemo uticati.
U ovoj beskrajnoj igri života, zaboravljaju se moral, ljudske vrednosti, obećanja, a za ljubav nema ni želje ni vremena. Ta reč obezvređena čeka u zapećku, izazivajući podsmeh ili nevericu. Sramota je pokazati osećanja. Nije od juče i nije slučajno tako. Vremenom se poverenje izgubilo u prevarama. Lagodnost i ispunjenje se traže u virtuelnom. Reči koje ništa ne govore počinju da znače, a vreme curi, nestajući u beznačajnosti poremećenih vrednosti. Ljudi koji su zaslužili da im se posvetimo, ostaju usamljeni pored nas, a mi pored njih dok  po društvenim mrežama tražimo ispunjenje, a zapravo nismo ni svesni da na taj način sve više gubimo dušu. S kim to pričamo? Kome se poveravamo? Da li taj neznanac zaslužuje da čuje našu ispovest i ko je uopšte on? Kakve su mu namere? Zar ne možemo jedni druge saslušati, pružiti ruku prijateljstva, pogledati u oči umesto da prljamo svoju intimu pred neznancima ne znajući da li su dobronamerni. Vreme koje neumitno donosi promene, srećom ne menja kaldrmu preko koje prelaze hiljade potpetica dnevno. Pitam se zašto su moje noge umorne. Jesu li to noge ili duša?
Kad se duša umori, više ni draž prkosa nema snage da se bori sa preprekama. Ponekad osećam tugu zbog toga što vreme uzima danak lepoti. Poneki boem još uvek zaluta u priču koju želi da živi. Ja godinama tako šetam, obalom ili kamenitom ulicom, prelazeći kilometre samoće u svom svetu u koji ponekad pustim nekog, ali taj neko, nikad ne ostane. Onda dok oprostim sebi lakoću uma, prođu stotine stepenica kajanja koja me odvedu putem razmišljanja da je život samo usputna stanica na kojoj beležim svoje snove i u njima se sasvim dobro snalazim. I nadam se. Bože, kako mogu još uvek da se nadam! Da li je to univerzalna ljubav kojom sam zadojena, pa volim i osećam lepotu oko sebe, maštajući da će jednom neko proći mojom stranom uverenja i sačekati me, baš na mestu koje najviše volim, noseći delić neba u očima i sunce u kosi. Baš Skadarskom, kaldrmom koja u letnje prepodne vodi do kraja sveta, gde se zaboravljaju sve tužne ljubavi i izgubljena prijateljstva. Ipak su to samo moje misli koje su prošetale starim gradom, u časovima kada želim da pobegnem od sebe, po kiši i sakrijem se u svoje iluzije. Dozvolim sebi da doručkujem mirise prolećnih boja i počastim se još jednim nadanjem, da  proleće nosi ljubav, možda ipak ovo proleće ili neko, naredno.

 

Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.