Od toga dana,
ova planeta je nosila reljefe
tvojih ornamenata,
u svakom deliću ozona
koji sam disala tvojim srcem,
jer više nije postojala moja ličnost
ni volja,
ni druge potrebe
osim da budem deo tebe.
A, padale su tog dana tople letnje kiše
vlažeći naše žedne usne
gubeći se u dirkama ljubavnog orkestra.
Govorio si
– Ti si seljanka
– Ti si đavolica,
ti si vila,
a meni je bilo dovoljno
da oslušnem tvoj sentiment
dodirom da obojim
ono što je nedostajalo.
Nikada shvatila nisam
gde je nestala magija
i kada se dan pretvorio u mrak,
Enigma razara autentičnost uma…
možda zato jer ja jesam seljanka,
ludica, nerazumna…
Hodam još planetom
upisana pod tvojim imenom
bez identiteta,
i ne želim da zaboravim taj Dan
ni to leto,
niti da budim ono dete u sebi
koje je tad verovati umelo…
