Pre četiri godine bio je bez posla, bez devojke, bez snova i nade. Imao je 30 godina i bio je stvarno dobar mladić…
Onda sticajem okolnosti, partijske i rođačke kockice su se složile kako treba i dobio je posao. Prvo bez rešenja za stalno, ali posao dobar, u jednoj od malobrojnih oaza privilegovanog društvenog sektora, gde možeš da radiš, a i ne moraš. Plata? Pa plata oko 500 evra što je ako merimo ( e često merimo) evropskim merilima više nego skromno… Mlad, sportski tip, lepo se oblači, samo kvalitetno i markirano. Кad mu treba ode do Beograda da obnovi garderobu. Tamo je veći izbor, „mi smo selendra, kod nas nema ništa što valja“.
Onda je našao i devojku, dobru, finu, lepu, baš uz njega. Uskoro su se venčali, a dobio je i rešenje za stalno.
Pre nego je stigla i beba, dobro, zdravo dete, opremio je upravo kupljen novi stan. Dodali su mu roditelji, fala bogu još su živi i zdravi, imaju plate, a uzeo je i on kredit. Eh, bio bi kudikamo srećniji da nije te rate. Mogao bi da kupi ljudska kola, a ne ova što sad vozi. Blizu su njegovih roditelja pa mogu da uskoče i da pričuvaju dete kad oni odu malo na tenis da se rekreiraju.
Taman kad je beba porasla za vrtić 2 godine, žena mu je dobila posao.
Za nekoliko dana idu na more… ma samo do Grčke. Voleo bi kad bi mogao kao sav kulturan svet iz inostranstva da ode u Španiju ili u neka još egzotičnija mesta…
Tako čekajući dan polaska na odmor, da se ljudski odmori, sedi u kancelariji i gleda „Roland Garos“ teniski turnir u Parizu. Vidi pune tribine pa će:
„E, kako ovi ljudi uživaju. Кako se provode! Кad ćemo mi tako? Oni znaju šta je život. A mi iz ove usrane zemlje, nigde ne možemo da mrdnemo.“
Dobar mladić stvarno.
A dobra nam i zemlja. I lepa… ali tužna.
Ćuti, trpi i pati ovako nevoljena.
