A kome ako ne tebi?
Kojoj jeli da budem bor?
Pred kojom ikonom da crn kleknem?
Kojem stvoru da budem stvor?
Za čiju čast da grešan stradam?
I uz sunce mlado za koga da zrim?
Kojem Bogu da se pred nečastivim nadam?
Kao reka bez ušća
i izgubljeni pesnik,
za koga mirno da tečem,
kome da pišem stih?
A kome ako ne tebi?!
Jednom kad me nema, kad me slome, kad umrem –
pa se setim da još mogu da poletim
i od grdnog ludila još grđem dođem sebi
Pa, svet kurvinih ćeri i sinova pitam:
A kome ako ne tebi?!
Srećo moja…
Vaskrsla nado u besmrtnom beznađu;
željo preželjena.
Kome?
Zar mutna voda u dlan da mi spava?
I ja žedan tebe s njom da spim?
Zar sa kujom nekom kolevku da stvaram?
Zar pred kolevkom praznom anđele da bdim?
Reci mi…
Dok me još ima,
i dok sve što imam uzaludno tone.
Dok me rđavog
rđaviji lome,
reci mi milo moje: Kome?
Kome sjajna zvezdo svih mrklih neba?!
Slobodo od neslobodnih sakrivena…
Ti mirna luko,
mojim burama branjena.
(iz zbirke „Život pre smrti“)
