fbpx

Noć prve ljubavi

Labud N. Lončar
Labud N. Lončar

Celu noć smo čekali da zaspu svici,
Očima smo gutali jedno drugo,
Oko nas su stražarili špijuni i izdajnici
I padali drhtaji dugo, dugo…

Ko zvuk strune treperio ti je glas,
Ubadale su me iz vazduha čudne strele,
Svunoć je cvetao na tvojim usnama klas
Oko kojeg su obletali leptiri i pčele.

Čitav kosmos goreo ti je u oku
U kojem sam napajao strast i strašnu glad,
Ko gola Maja u travi, ležala si na boku
Dok ti je iz dojki šikljala slad.

Bled ko mesečina pred svršenim činom
Padao sam na tvoje usne i gležnje,
Prelazio telom ko gudalo violinom
Toneći u bezdane od neke daleke čežnje.

Celu noć smo čekali da krv proključa
I uvre u malo sunce od našeg greha,
Bila si moja nedozrela Luča
Luda od puberteta i šašavog smeha.

Ko jagnje pred vukom vrebao sam čas
Da uzmem med s tvoje brbljive usne,
Ti i ja da se pretvorimo u NAS
Kad se noć od naših krikova zgusne.

I beše tvoj jecaj jači od jelenske rike,
Dodir i svemir u oku što gasne,
Ljuljali su se borovi, padale jasike,
Lomile kosti i pucale žice glasne.

Mlad ko puž ostao sam dugo u travi
Da se pred Bogom i grehom molim.
Pjan kao šmokljan od prve ljubavi
I nespreman da te mladu odbolim.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.