Kao predah
između
dve pauze,
ćutimo
trenutke prisećanja,
jer
rođeni iz vere trajanja
obgrljeni vremenom
ne damo se
truleži odumiranja…
Neprimetno
pletemo žicom čipku
vlasitog postojanja
i plešemo
„Tango smrti“
nudeći se
životnom ritmu
večitog
uzajamnog
davanja.
Živimo,
zar to nije
dovoljan razlog
za sva nova
nadanja?
