Proleće je, bude se strasti, a sa strastima i one manijakalne, one indukovane alkoholom i drogama. Sinoć preživela jedna ženska duša najveće iživljavanje koje ljudski mozak može da smisli u deliričnom stadijumu patološke ljubomore.
Početak je godine, prođe još jedna godine od primene novog Zakona o nasilju u porodici, a nasilje ne samo da se ne smiruje, već i eskalira. Čini mi se da su nasilinici oprobali labavost zakona i da su se tek sada potpuno opustili da divljaju, a da ne odgovaraju. Njihovo divljanje može samo da im donese malu zatvorsu kaznu i ništa više. Na osude nailaze jedino preko bukača NVO organizacija, a to im daje samo još vetra u krila. Kada se večite NVO tetke udruže u osudi nekog čina, narod samo ugasi TV.
Poznajem i zakon i dobro poznajem dušu nečoveka kji je u stanju da voljeno biće svede na gomilu mesa za ispucavanje sopstvene frustarcije. Poznajem , takođe, i mnogo žena koje su uspele da od svojuh dušmana pobegnu. Na njma su rane uvek sveže. Među nima sam i ja.
I osećam krivicu žto nekim ženama nisam dovoljno pomogla, što sam ostala vezanih ruku, jer mi zakon ne dozvoljava da idem dalje od pozivanja policije. A policiju pozvati ne znači nužno spasti ženu od nasilja. U manjim mestima, policija često poznaje nasilnika, a nasilnik nije nužno sirotinja sa ulice. On je priznat u društvu, njegovo ponašanje prema supružnici tamo nije tajna. On tamo ne dobije ni packe, ali zato dežurni policajac dobije piće u kafani po izboru i temu za dobar trač po palanci.
Pišem i znam da ću ovim pisanjem povrediti samo one koji me vole. Koji su samnom osetili svu golgotu preživelog (namerno ne koristim izraz „žrtva“). Povrediće ih moje suze koje prospem za svakom ženom koja nije uspela, za svakom koja je sama i ne zna šta da radi, jer je već ispucala sve adute, zvala je i maku i oca i braću i sestre, ali niko joj nije pružio ruku. Plačem, a time u sopstveni dom ponovo unosim nemir, jer pravda ni u mom slučaju nije zadovoljena. Nasilnik ne samo da nije dobio packe, već je dobio i pomilovanje.
Pišem i kidam se od nemoći da makar svojim rečima probudim svest kod ljudi da moraju da pomognu, da je imperativno da reagiji baš oni. Da ne smeju da pojačavaju muziku kada čuju krike iz susednog stana, da ne smeju da okreću gavu kada vide komšinicu sa plavim okom ili izbijenim zubima. Nije to samo njena stvar, to je i naša stvar, to je ljudski. Ljudski je reagovati na nepravdu, ljudski je pomoći slabijem, ljudski je zaplakati nad žertvom. Ta žrtva može jednog dana biti vaša ćerka, sestra, a možda je bila i vaša majka ili baka.
Sve su to naše žene, a sva ta patnja je naša patnja, jer u sredini koja glorifikuje jake momke i snagu u toputu, ne može da opstane ženstvena energija. Ta energija je najjača, to je energija krvi za budućnost, samo ona nosi seme muške krvi u daljunu.
Poštujte svoje žene svi vi balkanski muževi oštrog kova, nisu one malo trpele sve vaše mane, možete i vi po neku njihovu. I uvek neka vam je na pameti baš vaša ćerka, sestra i majka. Jedino tako se leči ravnodušnost . Nisu svi Srbi manijaci i nisu sve žene kurve, počnite od svoje majke, pa ćete videti koliko je Srpska žena poštena i jaka u svojoj slabosti.
Nije lako biti žena…najteže je biti slaba pred silom despotskog uma lišenog svake emocije, osim one primalne, da uništi sve što je lepo. Nije lako biti žena, a ne biti imovina. Srbija je ovo, brale, i ma koliko se busali u pras da smo iznad balkanizama, nismo makli dalje od plota. Manijaka među nama ima i oni poštuju samo zakon jačeg, a to se ne odnosi samo na žene. Takvi će skočiti i na dete i na komšiju i na koleginicu. Takvi će svaku prepreku prelaziti tenkom, jer za reči nemaju usne, imaju samo pesnice i noge i zube i snaku da klade valjaju. A ovo je njihovo vreme. Ovde um još dugo neće carovati.
Olga Tomović: Zakon za nasilnike je smrtna presuda za žrtvu
