Anja: Kako ste?
Oran: Odlično! Vi?
Anja: Nije loše, nije loše.
Oran: A može i bolje, je li?
Anja: Može uvek.
Oran: Naravno. Recite mi šta bi sa ispitima? Imaste li neki? Imam sutra….:)… spremala ga i spremam još uvek.
Oran: Opa! Koji ćemo sutra da precrtamo?
Anja: Svašta nešto…samo izmišljaju nešto. Da, baš.
Oran: Uzgred, Vi ste jos dostupni?
Anja: Evo. Sad je ok. Nešto grmi. Pa ne znam da li da gasim ili ne.
Oran: Grmi, seva, vreme se menja. Ma ne…evo i kod mene je slično…Meni se to već deslilo kada je grom pogodio salu škole na par metara od mene…Ja sedeo sa bratom u dvorištu. Možete misliti kakav je to bio prasak…a prethodno nevreme…No, to nas nije dalo omesti :)
Anja: Auuu.
Oran: Čitavom komšiluku pokvareni televizori…
Anja: Valjda je brat bio dobro.
Oran: A ja??! Za mene ne pitate?!
Anja: Je li njemu bilo dobro? To Vas pitam. Ne odgovoriste mi.
Oran: Zanimljivo. Naravno da mu je bilo dobro, pa bio je sa mnom u društvu, bre. Kome nije dobro kada je sa mnom??!
Anja: Kako tetiva Vaša?
Oran: Pa počeo sam sa terapijom.
Anja: Šta imate?
Oran: Biće bolje valjda…ali ne mogu da sednem kao čovek…:) Ne zbog bola, već obaveza.
Anja: Pa koja Vam tetiva zapaljena?
Oran: Ma neku struju, biofriz…Pa leve noge, u stopalu. Sa desne strane stopala…i to neka sporedna, ne glavna. Baš.
Anja: E znate… zovite ako Vam treba manuelna masaža.
Oran: I to sam dobio danas.
Anja: Kako je bilo?
Oran: A inače, to mi uvek treba…nikako da se opustim, huuuuuuuuuuuuuuu. Pa kao kada ti neko masira stopalo…fino.
Anja: Eto, a mene nećete da zovete?
Oran: Gle ti nje! Pričao sam li Vam o savetima mog životnog savetnika?
Anja: Jeste, u početku.
Oran: E, pa sve to stoji i dalje…nisam smeo više ništa da joj pričam. A ona je mudra, ništa me i ne pita. Zna da ako želim, ja ću reći…ako ne, ne pita ništa…E, zato je ta dama živo blago.
Anja: Je li Vas ona masirala danas?
Oran: Ne, ne…Jedna sasvim druga dama.
Anja: Pa kakve sad ima veze ta druga sa prvom ovom? :)
Oran: Pa ima veze što se poznaju, i nikakve više. J
Anja: Aha. Ok. Ok. One su rod neki?
Oran: Ne. Ma nebitna stvar. Treba da Vam pričam o svim damama s kojima sam danas bio? Želite li to?
Anja: Nemojte, ne. Ne želim. Previše mi je dama oko Vas.
Oran: Pa dobro onda…vidite da je to besmisleno. Pa to je samo sticaj okolnosti i ništa više.
Anja: Pravdajte se, slobodno.
Oran: Pa evo, pravdam se. :) Sticaj okolnosti.
Anja: Nego, ostali ste mi na pola sa pričom o Vašoj dragoj osobi i njenoj prijateljici…
Oran: Ne, ne…sve sam rekao što se tu imalo reći.
Anja: Pa što kukate onda kako ste ostali u pola misli?
Oran: Bezveze, eto. Ne volim to. Inače, u stvarnom životu stalno mislim da mi ne poklanjaju dozu poštovanja koju zaslužujem…i što mi više poklanjaju, ja mislim uporedo da zaslužujem još više…i tako…začarano kolo. :)
Anja: Znate šta je to? Nikad Vam nije dosta…dobijete prst, Vi tražite ruku :)
Oran: Pa neko bi mogao to zaključiti…ali ja ne, nikako. Ja smatram da sam apsolutno u pravu.
Anja: Šef je uvek u pravu…i kada nije u pravi, šef je uvek u pravu :)
Oran: Ali ja nisam nikakav šef, i to je problem. :)
Anja: Pa želite da budete.
Oran: Ih, pa želim…ali želje su jedno…a ostalo je drugo…baš.
Anja: Trebali ste mi danas…i juče, samo što smo se videli na kratko baš. Eto.
Oran: Primetio sam….i Vi ste meni, naravno.
Anja: Ali Vi ste meni baš mnogo…i tako. Nego, kakvo je vreme kod Vas?
Oran: Pada kiša. Malo sevalo, ali sada je u redu.
Anja: Ovde grmi, ali još uvek suvo, valjda.
Oran: Sada će stići kišica i do Vas, baš. Stiže osveženje.
Anja: Pošaljite, hajte.
Oran: Evo stiže…:)
Anja: Mislim da ne želim više da budem sa dragim mojim. Tako mi je teško ovih dana, baš. Ne radujem mu se više kao pre i nekako me mnogo manje zanima. I ne znam šta osećam više prema njemu. Nisam sigurna i dvoumim se. Ubija me ta njegova hladnoća. Kao da je samo meni stalo, tako mi se sad čini…i ovi ispiti mi teško padaju još. Čini mi se da me gleda kao neko dete nezrelo. Rekao mi je to…i čini mi se da ne ceni ono što radim za njega. Trudim se, i sve sto se više trudim, manje dobijam sa njegove strane.
Oran: Slušam Vas.
Anja: Kreću mi suze, a ne plače mi se opet zbog njega.
Oran: Nemojte, molim Vas. Ja ne podnosim ženske suze.
Anja: Pre neki dan se vraćam kući, bio tu neki naš prijatelj…mama me gleda i pita: jesi li ti to plakala? A ja…posle me on pita…a sto si bila tužna juče? A ja kao ništa. A hoću da…
Oran: Da, da…Vi ste samo malo zbunjeni trenutno…i umorni od svega…
Anja: Mnogo sam zbunjena, ne malo. Mnogo baš.
Oran: Sačekajte malo, ne prenagljujte…uskoro će raspust…biće neko letovanje…obnovićete ljubav…proći će ispiti…Opustićete se. To je za ovaj period sasvim normalno.
Anja: Znate kad mi postaje više svejedno…
Oran: Znam, ali i to je posledica ovoga Vašega stanja…Sve Vam se izgleda skupilo. I razumljivo je da tako reagujete…Savet je…
Anja: Već neko vreme je tako. On je stalno nervozan zbog posla, a ja kao treba da ga razumem tešim i podržavam.
Oran: Sačekajte sa važnim odlukama…prvo da prođe ispitni rok…a posle, polako…tokom leta…pa kako bude…biće mnogo bolja prilika da vidite ko je ko.
Anja: A meni kada je teško, on mora da sređuje stan.
Oran: Sačekajte da prođe ispitni rok…da dođe leto…
Anja: Ali do tada ćemo se svaki dan svađati i upropaštavati jedno drugom dane.
Oran: Družite se, idite na letovanje…putujte malo….i znaćete o čemu se radi, baš već u septembru. Ili oktobru. :)
Anja: A što baš u septembru?
Oran: Ma šta je Vama…kakave crne svađe sa Vama? Pa zato što je to početak nastavne godine…Treba imati koncentraciju da završavate fakultet, valjda.:)
Anja: Mada mogu ja to i ovako, samo me nervira jer ne znam na čemu smo i gde to vodi, eto. Nego dosta više o meni, da se malo bacimo na Vas :) Inspirativni ste baš.
Oran: Kako god želite, ali moj savet glasi za kraj…sačekajte bar kraj ispitnog roka i zajedničko letovanje. Pa onda razmišljajte…baš, i videćete da sam ja u pravu, baš.
Anja: Pitanje je da li želim zajedničko letovanje.
Oran: Pa morate pristati na to…da bi proverili sebe…i dragog, naravno. A i dragi Vas. Leto…more…Ihaj! Ma ljubav ima da cveta, bre! :)
Anja: Hvala na savetu, ali mislim da od toga ništa neće biti. Ćemo se bacimo malo na Vas?
Oran: Niko ko je mene poslušao nije se pokajao, nikada. Samo izvolite.
Anja: Šta Vama nije jasno?
Oran: Ne, ne..sve je meni jasno…samo sam dao savet, i ništa više.
Anja: Ne želim da budem 10 dana uzastopno sa njim. Ne više bar.
Oran: Na Vama je da li ćete ga upotrebiti ili ne. To je već Vaše.
Anja: Kako Vam se sviđaju suncokreti? :)
Oran: Pa oni su za mene idealni idealisti…Uvek se okreću ka suncu. A i ukusni su…lepi, baš. :)
Oran: Prođe malo vremena.
Anja: Slobodno mi sad možete reći one dve reči… :)
Oran: Ali onda nećete videti taj kratak osmeh…
Anja: Naravno da neću osmeh.
Oran: Ne smem…Ne mogu…Ne smem…Itd.
Anja: Neću ono kao ozbiljni ste ali i ubacite smeška…zato, ma ne znam ni ja zašto to radite.
Oran: Pa nemam pojma…valjda malo i da dam tome svemu neozbiljan ton, valjda.
Anja: Koje su to dve reči? :)
Oran: Ne smem, Ne mogu…itd. Ne smem da Vas zamajavam…Ne mogu to sebi da dozvolim.
Anja: Čelik je ukapirao neke stvari i kvrcnulo mu je u glavi i odlučio je da priča samo sa mnom, a moze biti da ga je juće ispalila neka žena pa je sad sad (tužan).
Oran: Može biti, može biti…neka to ostane mala slatka tajna. Baš.
Anja: Dve reči…samo dve.
Oran: Bilo je to neznano kada…i bilo je to neznano gde…pamtim samo te njene oči…
Anja: Ma sve Vi znate.
Oran: Te divne oči i reči dve…Jedna je bila…Voljena?…Druga je bila…Ne!
Bilo je to neznano kada …
i bilo je to neznano gde…
pamtim jos samo crvene oči, odraz u boci…
i reči dve…
Jedna je bila..Krčmaru!…Druga je bila…Toči!
*
Bilo je to neznano kada…
i bilo je to neznano gde…
pamtim samo te njene oči…
te divne oči…
i reči dve…
Jedna je bila…Voljena?
Druga je bila…Ne!
*
Ete!
Davno, davno napisano. Još u gimnaziji.
Anja: Verujem, ali gde su te dve za mene?
Oran: Pa u meni. Tu se negde smucaju…ali neće napolje.
Anja: Dajte…
Oran: Ma nema perspektive tim rečima…ako bih i napisao…
Anja: Ali mogu da znače nekom nešto nekad nekoliko…
Oran: Ništa se ne bi desilo spektakularno…vrlo sam racionalan, valjda vidite.
Anja: Ma vidim, ali ste i Vi kameni i nikako da smekšate baš.
Oran: Pa značilo bi da Vas zamajavam.
Anja: Opet on.
Oran: Pa nema logike.
Anja: Dosadni ste više sa tim…dosadni ste, kažem Vam. Nema logike da ste dosadni više.
Oran: Pa dobro, priznajem da jesam, što se tiče ove oblasti.
Anja: Vrlo.
Oran: Zato i kažem da izbegnemo tu oblast da ne bih bio skroz dosadan…ili jednostavno izbegnite mene. To je jednostavnije i pametnije.
Anja: Čoveče, dosadni ste sa time. Uporno pokušavate da me odbijete.
Oran: Ma i Vi ste dosadni…
Anja: Ali ja sam isuviše zainteresovana :) Ja dosadna? Ja?
Oran: Kako ne shvatate da ste me pronašli u idelanom trenutku…
Anja: Ja dosadna?
Oran: Za mene, a za Vas u najgorem…Eto.
Anja: Ne shvatam i neću. Tačka.
Oran: I sad ja treba to da iskoristim, je li?
Anja: Pa ne, ali nemojte da ste loši pošto nisam ni ja prema Vama ni bila, niti ću.
Oran: A kada biste sa mnom pričali da nije ove situacije sa Vasim dragim…sa ispitima…i verovatno još koječim?
Anja: Svako veče, kao i do sada.
Oran: Pa dobro…mada, ne verujem.
Anja: Našli bi mi nešto o čemu bismo čeprkali.
Oran: Ne verujem.
Anja: Ja verujem
Oran: Pa dobro, to je Vaše pravo, baš.
Anja: I Vaše, baš. I Vaše misljenje koje ne znači da je jedino istinito.
Oran: Slažem se.
Anja: I ja :)
Oran: Ja nisam najpametnij na ovom svetu, daleko sam ja od toga.
Anja: Ili hoćete da zavarate trag pa da odete…Može biti i to…ili ste našli ženu neku…sad ću da je eliminišem sistemom eliminacije : )…ili slucajnim izborom…ili kako već. Nemojte vi zbog mene da se ustučavate.
Oran: Naravno da hoću. Vi ste nešto posebno. Baš.
Anja: Ali nemojte da se zamajavate i da gubite vreme sa mnom.
Oran: Lepo rečeno…ja ne zamajavam sebe, ja zamajavam Vas…sa svojim zamajavanjem ću se izboriti, baš.
Anja: Možda su i one posebno, ne znate dok ne ostvarite dublji kontakt
Oran: Pa svaka je na svoj način posebna…ali, u poredjenju sa Vama…vazduh….voda…bez boje, mirisa i ukusa…A Vi ste beli, mirišete i strašno ste ukusni. :) (beli su Vam zubići)
Anja: Hvala Vam, ali ne znate kakve su dok ih ne upoznate bolje, to sam htela Vam reći.
Oran: Pa osnovno je to da i ne želim da ih upoznam…
Anja: Mozda su u fulu :) obe :)
Oran: Ne, ne…starije su…a rekao sam da me to ne interesuje.
Anja: Ok. Hvala. Hvala Vam
Oran: U stvari, da se one ne bi slučajno uvredile, zaista su baš, baš…ali…Rekao sam.
Anja: Ćete da čujete šta je bilo juče (tj. dan pre juče) ?
Oran: A zašto hvala?
Anja: Neka to ostane naša mala tajna
Oran: Naravno, želim, hoću, jedva čekam.
Anja: Radila nešto i legla da se odmorim, bilo je nekih 6 p.m. Lažem, oko 17h…i čujem neko zvoni i zvoni…
Oran: Da?
Anja: Ali nisam bila sigurna je li to bio san ili zvono…ipak, ustala sam (probudila se) i pogledala.
Oran: I?
Anja: Neki čovek (ne znam ga) zvonio.
Oran: Da?
Anja: Tražio moje, ali bila sam sama, niko nije bio kod kuće(da su bili, neko bi već otvorio), logično.
Oran: J Da, baš.
Anja: I tako, dobar dan, dobar dan. Izvolite. Mama i tata jesu li tu?
Oran: Otvarate nepoznatima, c, c, c.
Anja: Mislim da nisu, nisam sigurna. on: Hajde, molim te, pozovi ih, nađi. Trebaju mi hitno. ja: Samo tren. Odem da pozovem tatu na mob. i skapiram da sam samo u pidžami koja kao i da nije pidžama.
Oran: Nego?
Anja: Za baš toplo vreme. :)
Oran: Pa kakva je ?
Anja: I ništa, čovek ode da nađe moje. a ja se vratila da nastavim. Pa sve se vidi, eto.
Oran: Pa kakva je ?
Anja: Nije za javnost širu.
Oran: Auuuuuuuuuu. C, c, c.
Anja: I tako…:)
Oran: Strašno, šmrc.
Anja: :)
Oran: A šta je bilo dan pre toga?
Anja: Pa to je to. Niste skapirali.
Oran: Uh, uh..jesam, ali rekoh…da pitam ponovo. :) Nego, možete li malo bliže da opišete to u čemu ste spavali?
Anja: Neopisivo.
Oran: Eh, bezveze. Nemoguće da je neopisivo.
Anja: Sve se vidi i ocrtava. Eto. Sve.
Oran: Ih, ih…A kroz šta se vidi? Šta ste nosili?
Anja: Kroz tkaninu.
Oran: Smejem se. Pa znači, Vi ste gori od mene…
Anja: Spavaćicu, ali tanka 100% i još tanja od toga.
Oran: A ispod spavaćice?
Anja: Čoveče, bwe. Dajte.
Oran: Pa šta je sad?
Anja: Gore ništa. Dole da. Eto. Ne više. Ništa o tome.
Oran: Pa dobro, ali ovo pitanje je navno baš…koja je boja spavaćice?
Anja: Znala sam.
Oran: Smešak.
Anja: Svetloplava, ali inače ne volim tu boju ali ova je baš lepa.
Oran: A da li je jednodelna i ili dvodelna?
Anja: Jedno.
Oran: Aha. A čudo to da nosite jednodelne spavaćice?
Anja: I meni.
Oran: To nije odlika mlađih osoba.
Anja: Ali eto imam, pa….red bi bio bar leti.
Oran: Aha.
Anja: Kupila mi mama, ne bih ja to sebi nikako.
Oran: Eh, Vi kako sve to lepo zaobiđete, pređete…Mnogo kod Vas ima elemenata starije veoma osobe, baš.
Anja: Čoveče, bwe. Pa ne možete suditi na osnovu spavaćice.
Oran: Pa mogu. U tome je i glavna fora. Mogu. A ovo nije prvi put da se susrećem sa nekom nelogičnosću. Možda bar deseti i više (u ovom značenju mislim na nelogicnosti u odnosu na godine).
Anja: Šta Vam je nelogično to sad? Šta to?
Oran: Pa rekao sam…da se ne ponavljam. Jednostavno ne mogu Vas zamisliti u nekoj jednodelnoj spavaćici…pa to bi Vaša mama trebalo da nosi. Ili čak baka.
Anja: Ima i mama. Kupila i meni.
Oran: Pa eto. Bezveze.
Anja: Ne nosim je skoro nikad.
Oran: Kako ja sada da poverujem u sve to?
Anja: Zato sam ispričala ovo.
Oran: Majka kupuje ćerki nešto što ona ne nosi…To mi je potpuno nelogično. A puno je pristojnije pidžama iz dva dela…dakle kupuje nešto što se ne nosi i što je manje prikladno…ne mogu da poverujem u to, izvinite.
Anja: Ne znate onda moju mamu i kakve žena ima ideje, prosto.
Oran: Aha. Ali, to je već najmanje deseti put kako vidim neke ideje od pre dvadeset godina…baš.
Anja: Znate, ona je vrlo staromodna po nekim pitanjima, ali baš.
Oran: Pa šta, ona Vama kupuje garderobu?
Anja: Neretko samo što te stvari, neke nosim neke ne…žena samo kupi što joj se svidi i donese mi.
Oran: Ama, shvatate li me Vi…pričajući sa Vama stekao sam utisak da povremeno pričam sa nekom ženom koja ima izmedju 35 i 45 godina.
Anja: Je li to sad dobro ili nije? Ne kapiram baš.
Oran: Mozda čak i neku godinu više.
Oran: Za priču je odlično. Ja bih zaista želeo da Vi imate toliko godina…
Anja: Moraću da Vas razočaram.
Oran: Pričali bi beskonacno i postali bi odlični prijatelji.
Anja: Nemam toliko.
Oran: Aha. Opet ću Vam poverovati, naravno… jer mi to odgovara…a znam da i sam sebe lažem.
Anja: Ali stvarno nemam. Hocete kopiju lk?
Oran: A dali biste je?
Anja: Pa ne bih, ali stvarno sam Vam rekla koliko imam.
Oran: Pa onda je neću. Baš.
Anja: Čoveče, opustite se malo.
Oran: Nista ja ne kritikujem godine, naprotiv, samo mislim da posle određenog broja sati nije lepo zavlačiti suprotnu stranu.
Anja: I ne naprežite toliko vijuge…Vi kao oni sagovornici Vaše drage osobe? Posle dugog ćaskanja kao izvini i to je to.
Oran: Zašto ja?
Anja: Aha, pa zato ste mi pričali o tome.
Oran: To bi bili Vi, taj sagovornik. Pa recimo, recimo…Baš.
Anja: Da znam čemu da se nadam poosle 45 razgovora.
Oran: Ne Vi, ja.
Anja: Kakva zbrka. Vi. Ja. Vi. Ja. Vi.
Oran: Nema tu nikakve zbrke…sve je kristalno jasno. Kao što je jasno da Vi sa još nekim pričate. Ali naravno, to nije bitno.
Anja: Mogu iskreno, ali da se ne nadurite?
Oran: Zasto bih?
Anja: Zato što to radite često.
Oran: Neću, obecavam.
Anja: Obećavate? Dajete časnu reč?
Oran: Kad obećam, tu se vec podrazumeva i časna reč.
Anja: Ok.
Oran: Časna reč.
Anja: Pokušavala sam da sačuvam ono što imam sutra za ispit, čovek traži i odštampano, ali neće nešto…eto.
Oran: Naravno, kao i uvek…
Anja: Uradila sam i prezentaciju i seminarski.
Oran: Ovo je nešto što svako ko ima računar zna. Baš.
Anja: Kao da ste pomogli. U redu je.
Oran: Ma nemojte mi reći.
Anja: Nemate potrebe da objašnjavate više…rekli ste što ste imali.
Oran: Jesam, i to sve na osnovu činjenica.
Anja: Da ste sad rekli ne bih drugi put tražila pomoć.
Oran: I racionalnosti. Da, da…fore i fazoni.
Anja: I do vraga ta Vaša racionalnost. Bezvezna je, skroz.
Oran: Pa zar Vi mislite da sam toliki kreten?
Anja: Totalno.
Oran: ?! :)
Anja: Ljutite me.
Oran: Da, jasno mi je.
Anja: C, c, c…
Oran: Ne vredi, ovo je gotovo, bar što se tiče razgovora mog sa Vama…
Anja: Umete li Vi da neki razgovor imate normalan i bez natezanja?
Oran: Shvatio sam napokon da mi neće biti potrebne dve godine da saznam šta me interesuje.
Anja: Nebitno.
Oran: Pa dobro, za mene je bitno.
Anja: Samo kad biste imali malo više razumevanja za druge…samo toliko.
Oran: Da, da…Fore i fazoni.
Anja: Nisu fore.
Oran: Jesu.
Anja: I prekinite više sa tim.
Oran: E, ovoga puta me nećete preći tom slatkorečivošću. I hoću, prekinuću.
Anja: Neću više ni pokušavati da Vas razubedim ako ste toliko ubeđeni u nešto što nije tačno.
Oran: Bolje.
Anja: Ste se nadrndali sad opet…kao i stalno inače?
Oran: Nisam se nadrndao…
Anja: Sve Vam smeta. Sve Vas nervira.
Oran: Sada mi je napokon sinulo.
Anja: Pa blago Vama. Svaka čast.
Oran: Ne, ne…nervira me neistina.
Anja: Ko vas je lagao? KO?
Oran: Vi. Ali, sami ste tako postavili pitanje.
Anja: PRE, OKO NEKIH STNICA, NE DANAS.
Oran: Da to znate, samo.
Anja: Ne sada. Ne. Ne danas.
Oran: Ma uopšte.
Anja: Ne večeras. Nisam, ali stvarno nisam. E sad ako vam je lakše tako, onda je to nešto drugo. Ali nisam zaista. Ne poznajete me…i nemojte tako.
Oran: Dobro…u svakom slučaju…i da grešim i da ne grešim…Vama je korisno da prekinete kontakt sa mnom.
Anja: Nije…ne želim to.
Oran: A zaljučak izvodim na osnovu svih ovih događaja.
Anja: Ali, ne želim.
Oran: Pa Vama verovatno odgovoara, ako i meni…ali ja jednostavno nisam taj tu. Nikako.
Anja: Koji taj? Meni prijate. Jako.
Oran: Pa taj sredovečni kojega Vi tražite.
Anja: I ne želim da prekinem. Dobro čoveče. Dobro je sve.
Oran: Želim ja.
Anja: Ok, ok. Kako god želite.
Oran: Napokon.
Anja: Samo da je Vama dobro.
Oran: Ma naravno da mi je dobro…Šta mi fali?
Anja: Zauvek, ili trenutno ovo?
Oran: Ja bih zauvek.
Anja: Kako god.
Oran: Stvarno ovo više nema smisla…Baš.
Anja: Ok, ok, ako tako milslite onda ok.
Oran: Mislim i znam.
Anja: Skroz ste pogrešno shvatili. Skroz.
Oran: Jedino ako Vi želite da otkrijete svoje prave godine…
Anja: Vi sve znate.
Oran: Onda bismo mogli nastaviti razgovor.
Anja: Imam onoliko koliko sam Vam i rekla. Ali baš toliko. Stvarno.
Oran: Da, da. Kažem ja…fore i fazoni. No, nebitno.
Anja: Neću da se raspravljam. Čovek me ubeđuje da imam koliko nemam i da mu kažem ono što mu odgovara više.
Oran: Dobro.
Anja: Znate, u tim godinama smo zategnutije :) Ako ništa drugo.
Oran: Da, da…Rekoh…fore i fazoni…toga biste morali da se sećate. Baš.
Anja: Ne lažem Vas. Shvatite ako možete.
Oran: Ne mogu, i tačka.
Anja: E to je onda Vaša stvar. I opet taj četvrtak glupavi. Rekoh Vam. Četvrtak je kritičan.
Oran: Ništa Vi niste rekli…samo ono na osnovu čega sam izvukao određene zaključke. Baš.
Anja: Loše zaključujete. Loše mislite. Loše ste zaključili.
Oran: Ne verujem. Baš.
Anja: Sve loše. Ali tako je.
Oran: Pa dobro.
Anja: To što Vi ne verujete, to je Vaš problem.
Oran: Eto, naka bude kako Vi kažete. Baš. Ali svakako, ne želim da po deseti put ispadnem budala. Baš.
Anja: Pa ako Vi imate takvo mišljenje o sebi…onda ćete tako milsliti. Ne nervirajte me, molim Vas.
Oran: Baš tako, baš. Ma bez ljutnje, sada, zaista…Mislim da je besmisleno da dalje pričamo.
Anja: Ali ZAŠTO? ZAŠTO? ZAŠTO JE BESMISLENO? ZBOG CEGA?
Oran: Zato što sam ja skoro ubeđen da ste Vi sredovečna žena, a Vi to nećete da priznate. Eto. A ja one koji govore neistinu ne želim kraj sebe.
Anja: ALI JA TO NISAM, ŽAO MI JE STVARNO.
Oran: Eto.
Anja: AKO TAKO DELUJEM, ŽAO MI JE I TO. STVARNO.
Oran: Pa dobro, ali ja Vam ne verujem. Shvatite ovo kao jedan veliki nesporazum…i eto. Kako god.
Anja: PROSTO SE NE NALAZIM U DANAŠNJIM KLINCIMA I NIJE MI KRIVO. IMAM NEŠTO SVOJE I GURAM TAKO.
Oran: Shvatate li Vi mene?
Anja: NE.
Oran: Vređate moju inteligenciju. Baš. Nemojte, nije lepo.
Anja: OPET VI I VI I VI. OPET VI.
Oran: I ne bih da se raspravljam do jutra, baš.
Anja: VI ste taj koji je nepoverljiv.
Oran: Ako treba, mogu i da se izvinim…
Anja: Nije potrebno ako ne znate zašto.
Oran: Ali shvatite, ja više ne želim da pričam sa Vama. Jasno?
Anja: Odjavite se i iz moje pošte, moliću Vas.
Oran: Hoću, samo recite kako.
Anja: Ne znam ni to, samo uradite tako. Vidite Vi sa Vašim matorkama, pa uradite.
Oran: Ma neću se više ni pojavljivati ovde.
Anja: I bolje.
Oran: Pa dobro, napokon.
Anja: Zdravo i ćao više. I ne klikajte.
Oran: Neću, budite sigurni. Obećavam.
Anja: Budala. Sve ću obrisati Vaše. Sve. Baš me briga više. Pokazali ste se baš fino. Svaka čast. Uh.
Oran: Obećanje važi valjda od sutra, je li?
Anja: Od odmah važi. Od odmah.
Oran: Jos bolje. Zbogom.
Anja: Ne zanima me više. Šonjo.
– nastaviće se –
Šesnaesto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
