Anja: Dobro veče.
Oran: Dobro veče. A Oni dani stigli, je li? (ne očekujem odgovor)
Anja: Ne očekujte.
Oran: Ne očekujem.
Anja: Po zasluzi.
Oran: Gle, gle…
Anja: Za uobraženog i kva, kva licemera.
Oran: Znate, to mi je rekla još jedna osoba…da sam licemor…a mislila je na licemera, samo nije smela da mi kaže…u originalu…Jer…verovatno je mislila da ću odgovoriti…mada, ja više uglavnom ne odgovaram. Pričaj šta ti volja…dela govore, a ne reči.
Anja: Pa ja Vam kažem kako jeste…Jeste licemer, jeste. Ne razmišljam o tome.
Oran: Pa samo Vas dve ste to rekle…
Anja: Pa eto…Pa ćete onda razmisliti kako se ponašate i ophodite. :)
Oran: Pa razmislio sam posle toga, da. I to veoma, proganjalo me je vrlo…i shvatio sam… Ja jesam licemer, da. Ali…Veoma mali, malecki…Ali licemer. Ono što me teši pritom, mada ne opravdava je to što je ta osoba licemerna…baš. A u poređenju sa ostalima sam ili manji licemer, ili u istoj ravni, ali uglavnom manji. Eto.
Anja: Ali, zašto se tako ponašate prema nekom ko želi i trudi se da prema Vama bude fer? Prema onima koji žele…
Oran: Pa zato što sam licemer, valjda.
Anja: Pa dobro, znamo svi da jeste, ali samo svakom po zasluzi…ako je neko ok, valjda ćete uzvratiti isto. Grešim li?
Oran: Pa očigledno da nisam, čim ste me otkačili. Ne znam da li grešite. To Vi procenite.
Anja: Recite mi. Sve što Vas više procenjujem, sve više uviđam mane. Kad sam Vas otkačila?
Oran: Danas…a mane, pa imam ih, da.
Anja: Čini mi se da razgovaramo sada…i dalje. Uprkos svemu. Čini mi se.
Oran: Pa ja se nadam…A u nadi čovek živi.
Anja: Pa vidite li me?
Oran: Ne.
Anja: Jesam li još uvek tu?
Oran: Više ne. Pa jeste sa tim slovcima…ali Vas fizički više ne vidim.
Anja: Aha. Pa ni ja Vas, ali tako ste želeli…već neko vreme priželjkujete i radite na tome.
Oran: Aha. Pa dobro, neka bude da je tako.
Anja: Više ne razgovaramo?
Oran: Što se mene tiče, razgovaramo.
Anja: Ovako…
Oran: Kako?
Anja: Pa ovako…
Oran: Pa kako?
Anja: Rekla sam Vam. Je li Vama ovo liči na nekakav razgovor?
Oran: Nemam pojma. Recite Vi.
Anja: Ma Vi ste taj koji odlučuje kako i šta, Vi imate plan.
Oran: Duhovito, baš.
Anja: Kako ste Vi današnji dan preživeli?
Oran: Zavisi na šta se misli…ako mislite na vrućinu – odlično.
Anja: Ste poneli kapicu?
Oran: Ako mislite na nešto drugo – nikako.
Anja: Tu ste? Niste? Tu ste?
Oran: Tu sam, naravno. Obećao sam nešto, zar ne?
Anja: Nestajete.
Oran: Ja ne nestajem. Tu sam.
Anja: Jeste, ali o držanju obaćanja…hm, hm…Odakle vama ona pesma?
Oran: Ma to ste mi već davali jednom. Pa dobio sam je. U paketu.
Anja: Od koga ste je dobili?
Oran: Nenamerno.
Anja: Od koga nenamerno?
Oran: Pa sada više i ne znam.
Anja: Ko Vam je nenamerno poslao?
Oran: Nije mi poslao, već na moju molbu presnimio muziku sa svog računara…bar se nadam da je tako…:) Znate, ja sam veliki ljubitelj muzike, baš. Svakakve. Volim sve što mi prija…a prija mi mnogo toga. Eto.
Anja: A šta Vama to mnogo prija?
Oran: Pa muzika.
Anja: Dalje. Osim muzike.
Oran: Govorio sam o muzici. Ni o čemu više.
Anja: Dobro, ja Vas sad pitam o inače drugim stvarima. Orane, jeste li tu?
Oran: Tu sam. Gde bih bio?
Anja: Nemam pojma gde, ali ne pišete ništa. Izvinite ako smetam.
Oran: Ne smetate, nikako. Naprotiv.
Anja: Pa ne pokazujete baš veliku želju za dopisivanjem sa mnom.
Oran: Pa ne pokazujete ni Vi baš veliku želju za dopisivanjem sa mnom.
Anja: Možda ne pokazujem, ali nije sve onako kako spolja izgleda…i to čekanje od deset minuta na odgovor bilo kakav. Strašno.
Oran: Aha. Pa ja sam tu.
Anja: Pa što ne pišete ništa meni? Za koga ste tu? Za mene ne primećujem baš više.
Oran: Ja sam tu.
Anja: Za koga ste tu?
Oran: Za Vas, naravno.
Anja: Ovako? Hajte, pišite ako želite, ovako ne ide, baš.
Oran: Želim, naravno da želim.
Anja: Pa pišite.
Oran: Pa ne znam šta da pišem.
Anja: Evo ja ćutim, a Vi pišite.
Oran: Pa dobro…Evo…Danas sam išao u banku…sam…Sunce je grejalo…hteo sam da jedem sladoled…želeo sam…Ali sam bio sam…
Anja: Od čega?
Oran: Od svega…Od svega sladoled…
Anja: Voćni, čokoladni, lešnikasti, u kornetu, na štapiću…
Oran: Šta mi se prijede tog trenutka…nebitno…samo da je hladno i slatko…
Anja: I šta ste uzeli?
Oran: U kornetu, imam poslastičarnicu u koju stalno idem…Nisam ništa! Eto. Ni sladoled nisam pojeo. Ni izloge nisam gledao.
Anja: Pa jeste li popili nešto?
Oran: Otišao sam do banke, onako, bezveze, sam…Nisam! Uzeo novac…
Anja: Limunadu?
Oran: Vratio se kući…Ne! I onda sam odblejao kod kuće…malo…pomogao nešto oko sređivanja…otišao kod bate…odvezao mu nešto…napisao par poruka…koju mi šalju porukoždrerci…nevoljno…odgovorio na par poziva, nevoljno…pričao sa batom…Sam! I tako…vratio se…Jedna osoba je prebacila što ja ne pomažem više…što je mene jako uvredilo… i povredilo… (a nikada i ni jednom mi ne reče …Sedi, odmori…Lezi, odmori…) U stavari, to je bilo jako ružno s njene strane. Eto, prve loše reči o njoj, i poslednje. Više o njoj nećete čuti ništa. A ako se neko trudio, to sam ja, baš. Ali, koga to briga? I povređen, i ozleđen…Ma boli uvo sve, baš. Ma jednom rukom sam vozio…Jednom nogom takođe..Briga nekoga. Sit gladnom ne veruje. Ili neće da veruje. Sve Vam je to pokazatelj neki, da Vam ja kažem, eto. Dno dna. Baš. A Vi se kao nešto trudite…da budtete dobri…da pokažete kako to treba da se radi…a zauzvrat…dobijete…Znate šta? Neću da budem prost! A želeo bih to, jako. Ukratko, nadugačko…Uzgred, nisam ni primetio da niste tu. Dakle, ja sam potpuno blesav. Ma ne blesav, šašav, bre. Uostalom, tako to i treba, baš. Znate šta, pošto je danas baš lep dan za ove stvari…računajte da sam i ja dobio…pamet…tako da…jednostavno…Zbogom.
– nastaviće se –
Trideset osmo poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
