Oran: Dobro veče.
Anja: Svako veče dobro veče. Dobro veče.
Oran: Kako ste?
Anja: Odlično sada, ali loše inače. Eto. Vi?
Oran: Uhhhhhh. Ja sada nisam odlično. Šta ja to čujem? Zašto ste loše, govorite brzo. Brzo!
Anja: Imam izlazak do 00:00, tako nekako.
Oran: To je odlična vest. To je razlog?
Anja: Nije to, ne. Nije.
Oran: Dobro, dalje?
Anja: Danas na poslu bilo bezveze.
Oran: Ah, to je sastavni deo posla neželjenog. A ponekada i željenog.
Anja: Pričaću Vam.
Oran: Ima li još neki razlog?
Anja: I još…jako sam nervozna ceo dan…posvađala sam se sa… malo.
Oran: Sa Dragim?
Anja: Aha. I takoC. Ceo dan mi je bezveze bio.
Oran: Svađe su takođe sastvni deo neželjenih veza…a ponekada i željenih.
Anja: :)
Oran: Dobro, ništa to nije strašno…samo se nakupilo…
Anja: Malo sam tužna, malo sve…Kako ste Vi preživeli današnji dan?
Oran: Sada već počinje bolji period, a sutra će se nadovezati na to…sutra je novi dan…a sada je nova noć…Ja odlično!
Anja: Volim Vas.
Oran: Uh, ostadoh bez reči.
Anja: Ne morate ništa ni reći.
Oran: Sada je meni loše.
Anja: Oko…ne treba loše, već lepo.
Oran: Pa toliko mi je lepo da mi je loše. Baš.
Anja: Volim Vas. Može opet?
Oran: Ubijate me. Skroz.
Anja: Moram da strpam sve u ovih nekoliko redova, uskoro mi otimaju stolicu ovu, da znate. Došli su…sad otišli da večeraju. Čim završe…znate već.
Oran: Dobro, iskoritite veče da odmorite, baš. Odmorite, molim Vas.
Anja: Naravno, hoću. Spavala sam i danas posle posla.
Oran: Odlično. A sve će biti dobro, Anja. Nemojte se brinuti… Sve će biti odlično.
Anja: A sa Vama?
Oran: Nemojte se brinuti za mene…Biću ja dobro, baš. Čuj dobro, odlično.
Anja: Obećavate mi?
Oran: Eh. Biću dobro.
Anja: Da? I nećete pobeći?
Oran: Ili bar približno tome. Neću. I neću načinjati temu nikakvu…
Anja: Trebali ste mi danas…samo da Vas zagrlim i da ste tu…
Oran: I Vi meni, baš.
Anja: Ali baš. Celi dan današnji.
Oran: Baš. Ma naišao loš dan…Anja, biće sutra bolje…a čim je bolje, manje ću Vam trebati, to je tako…verujte…samo loš dan.
Anja: Nije tako, trebate mi i kad je lepo i kad nije. Osećam to. I kad je lepo, prvo poželim sa Vama da podelim. Stvarno. Stvarno. Zaista.
Oran: Anja…Želim da Vam verujem…i poći ću od toga da Vam verujem, da ste Vi Vi…Verujem, ali…znate celu situaciju, nemojte sebi dozvoliti više od onoga što smete…Razumete? I nemojte rušiti vezu koju imate…Dobra Vam je ona. Dobar Vam je taj Dragi, samo možda trenutno…nešto…Razmislite. Nemojte biti impulsivni, ni previše emotivni…
Anja: Oko, nemojte više. Molim Vas. Jasno mi je sve, ali zaista.
Oran: Srljate u nešto što je potpuno neostvarivo.
Anja: Vidim to.
Oran: A ako iko želi da je to ostvarivo, to sam ja, verujte.
Anja: I ja Oko, verujte.
Oran: Pa mislio sam o Vama skoro čitav dan…
Anja: Hvala Vam.
Oran: Hvala Vama, baš.
Anja: Moram ići, nije do mene. Sorry
Oran: Pozdravljam Vas…i ne brinite…biće sve u redu…dobro, čak odlično. Verujte mi.
– nastaviće se –
Četrdeset šesto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
