Anja: Orane???
Oran: Molim.
Anja: Pokvarili ste mi drugo veče zaredom. Da znate. Ciljano ili ne. Otkud Vi ovde u ovo doba?
Oran: Ja se izvinjavam, nije mi bio cilj. Zašto bih nekoga povređivao?
Anja: Ne znam. Mislila sam Vas da pitam pošto ste mi to priredili…
Oran: A ovde sam zato što imam slobodan dan.
Anja: Pa lepo. Slobodan ceo dan? Od jutra do mraka?
Oran: Neverovatno, ali istinito. Da.
Anja: O, lepo baš. Spavali ste noćas?
Oran: Nemam pojma, verovatno jesam nešto.
Anja: Kako ste Vi?
Oran: Ja sam odlično. Vi?
Anja: Nikako, mada nebitno…ali, sunčan je dan, pa će biti valjda bolje. Tek je jutro.
Oran: Biće sigurno…posle kiše uvek sija sunce, to znate, je li?
Anja: Aha. Pada kiša već neko vreme, da.
Oran: Pa Vi nabavite kišobran, lakše je s njim.
Anja: Teško mi je to…
Oran: A šta Vam je teško?
Anja: Mislim da je kiša bezopasna ali eto…izgleda da se i tada čovek mora zaštititi da ne bio bio mokar danima i noćima. Šta god da je teško, proći će.
Oran: Slažem se. Vreme je čudo.
Anja: A ako kiša sama i sa namerom nešto uradi, nije joj važno šta se dešava posle.
Oran: Sve prekriva i pokriva…i sve menja.
Anja: Posle dolazi neko sunce valjda da popravi situaciju, valjda.
Oran: Sigurno, verujte mi.
Anja: Pa znam ja to.
Oran: Idete danas kod Dragana?
Anja: Ne zove ze Dragan.
Oran: Pa nisam mislio na ime…već na status. Na zvanje.
Anja: ok
Oran: Kada idete?
Anja: Idete Vi kod Vašeg savetnika za savet? Kad se spremim. A znate već koliko nama treba da se spremimo. Čudo jedno.
Oran: Pa nema više saveta u vezi Vas.
Anja: Sinoć sam Vas se setila.
Oran: A možda odem, rekao sam da hoću.
Anja: Da, jasno je kakvi su saveti bili, oseti se po Vama. Ok, lep provod Vam želim…Šta god radili i gde god bili.
Oran: Na moje delovanje su delovali isključivo Vaši postupci, a ne saveti.
Anja: Da, jasno. Samo su saveti, čini mi se, malo usmerili Vaše razmišljanje…Žene, žene, žene.
Oran: I ja Vama lep provod zelim, šta god radili sa Vašim Dragim.
Anja: Svašta rade sa muskarcima.
Oran: E, to ste lepo rekli, baš. Svasta radite sa muškarcima…Jer Vi ste svakako žena u duši, ma ko da ste.
Anja: Čudo jedno šta može da se uradi…čak pomislite posle da ste Vi sami to poželeli, a ne ona. Znam šta sam, ali pokušavam da i Vas razumem. Pokušavam kažem.
Oran: Ona mi je dala jedan savet, pre nego što smo prekinuli razgovor o Vama…i ja sam razmislio i nisam prihvatio…mada…možda je bolje da sam tako postupio.
Anja: Da prekinete da se družite sa mnom? :) Čudo od žene. Nego…
Oran: Nije taj. Da?
Anja: Jeste li Vi čuli onaj novi vic o traktoru?
Oran: Nisam.
Anja: Nisam ni ja, bila sam u prikolici :)
Oran: Pa dobro, nije loš.
Anja: Imate li CG krvi?
Oran: Pa ovako…Koliko ja znam…
Anja: :)
Oran: Moji su posle sloma Karadjorđevog ustanka, kao i skoro svi stanovnici Šumadije…doselili iz oblasti Sjenice…Konkretno, selo iz okoline Sjenice…i došli na ove prostore…tri brata osnovali selo…Dali mu ime kao tom selu odakle su došli…Jedan od ta tri brata je rodonačelnik nase familije. Dalje od Sjenice ne znam…mada…ima naznaka da su u Sjenicu…neki stanovnici…došli iz Hercegovine, neki iz Crne Gore…mada, za sve to uopšte nemam neke pouzdane podatke, samo glasine…Planiram da u narednih desetak godina to baš istražim…no, polako…a znate i sami…da svi vodimo poreklo od Starih Slovena…koji su se doselli na ove prostore poćetkom sedmog veka…tako ide priča, a sve to koliko i šta je tačno…to nemam pojma…možda jednog dana i spoznam šta, ko i kako.
Anja: A znate li zašto Crnogorac kasni svako jutro na posao?
Oran: Nemam pojma.
Anja: Treba mu puno vremena dok sa pidžame na košulu prebaci sve ordenje i medalje…:) Samo sek…
Oran: Čekam, padon, Bekam.
Anja: Nekada se nekako osećam kao da me neko iskorišćava, često se tako osetim….Oko, jeste li tu?
Oran: Tu sam, naravno.
Anja: Pročitali ste vic?
Oran: Pa ja nema tu puno šta da osećam, to su činjenice. Jesam, da. Nije loš.
Anja: A šta u vezi sa Vašim osećanjima?
Oran: U vezi osećanja ništa. Spakovao sam ih nazad, odakle su i dosla.
Anja: Vidim.
Oran: Svet ti je danas takav, moraš malo biti i surov prema sebi.
Anja: Pa dobro, možemo onda o vicevima, bezbolno je, a ako neko iza toga kipi od osećanja, to potiskuje se, je li?
Oran: Obavezno. Tako je najbolje.
Anja: Kako Oka kaže. On valjda bolje zna.
Oran: Zna, nego šta.
Anja: Pa zna, zna.
Oran: Preturio je taj svašta preko glave.
Anja: Jasno mi je, baš. Eto, nemam sad više ni kome da se jadam…izgubila sam i to. Ali, surovo je ovo sve.
Oran: Pa što se mene tiče, slobodno pričajte…Ako ste mislili na mene. Sagovornika imate.
Anja: Nemam više. Ne mogu ja. Imam sagovornika. Imam i da mu kažem nešto.
Oran: Pa eto. U čemu je onda problem?
Anja: Što mi se desilo pre nekog vremena i što me je promenilo za 360, čini mi se…a možda i nije toliko, ali jeste dosta. To pokušavam reći.
Oran: Da?
Anja: Evo, zamisliću da ste Vi Vi, onaj Oka moj, ne ovaj…Zamisliću da ste onaj dobri, iskreni Oka koji postoji negde tu, ali ga stalno potiskuju da ne bi patio, valjda.
Oran: Šteta sto ne odoste u psihologe.
Anja: Znam. Htela sam to, ali uplašila sam se.
Oran: Pa hteo sam i ja.
Anja: :) Stvarno????
Oran: Pa rekao sam to odavno…
Anja: Relativno malo ljudi su primali. Ma i ovo je slično tome, tako da se ne kajem…
Oran: Prva opcija je bila srpski jezik i književnost, zatim istorija ili psihologija…a na kraju sam otišao tamo gde sam i počeo.
Anja: ihihihi Čujte ovo.
Oran: Aha. Da čujem.
Anja: Pa mi je pre neki dan devojka rekla: „Pa ti nisi lutala, sve je to povezano za rad sa ljudima, za pomaganje ljudima“. Imala sam šest želja :)
Oran: Da čujem.
Anja: Šest, što mojih, što maminih, što tatinih, što dedinih :) E, maločas sam se čula sa dečkom, kaže da požurim i… (išla sam pre neko veče sa roditeljima u kupovinu i nakupovali smo svašta, namirnice uglavnom)…i da ponesem od kuće to što su moji roditelji pre neki dan kupili…
Oran: Dobro, i?
Anja: To je to. Nema dalje.
Oran: Opet ništa ne razumem. Pa zašto mi to pričate?
Anja: Nije ni važno, zaboravite. Nije važno. Nebitno. Rešiću ja to sama. Ne znam kako, ali rešiću. Uh…bar ste saslušali.
Oran: Ako želite neko mišljenje, možete da pitate…ali ne znam u vezi čega.
Anja: Zbog svega. Teško mi je shvati.
Oran: Morate da nađete razlog. Čega svega? Dajte da rešavamo to polako…jedno po jedno…
Anja: Pa, ne dobijam onoliko pažnje koliko mislim da treba. Dosta se trudim oko njega, pomažem u kućnim poslovima, dam nekada i novac kada zatreba i tako…kada mu je teško, saslušam, utešim, pomognem…ma, čini mi se da sam uvek tu za njega.
Oran: Tako i treba. Bar što se tiče podrške i pomoći.
Anja: E, mama zove. Poštar bio. Dečko zove. Eto. Mislite sada da mi odgovara ovako? Zato sam i ja Vas razumela kada ste rekii da se ponekad osećate kao da Vas niko ne voli (a znate da nije tako)…tako se i ja osećam nekad, često. Često baš. Eto.
Oran: E, svašta.
Anja: I ko će pući od svega. Recite ako smete. Eto.
Oran: Pa hajde, ćutaću sada. Sada neću ništa da kažem osim…da Vam nije lako.
Anja: Osećam kao da ću pući sledeći put za neku sitnicu i da će biti kraj.
Oran: No, sve bi rešili jednim brakom sa njim…a kakav bi bio brak…hm…pa sve je to lutrija.
Anja: Znam, ali ne bih da se kockam time, brakom. Ne bih. To će mi ipak biti za ceo život. Pa onda neka to bude kako treba.
Anja: Videćemo se i danas, a da me pitate želim li…odgovor bi bio-ne želim.
Oran: No, nekada mnogo bolje se ne može naći…pa je dobro i ovo što imate..Hm, hm…Evo moje nepoštene preporuke koju Vam od srca dajem…Ostanite u vezi i dobro razmišljajte. Eto. Ako za neko vreme ne nađete bolje rešenje…Udajte se.
Anja: Da, ali njemu ispada da je sad sve lepo, lako, divno…ima mene, ja sam mu sve što je želeo i ne zna ni sam kako me je dobio, premija…i kad to čujem, ne mogu reći da mi ga je žao, ali…
Oran: A to neko vreme neka bude do godinu dana. Taman dok završite faklutet.
Anja: Znam, ali čovek počeo da me pritiska pričama o zajedničkom životu…o tome da li može da računa na mene ili ne…
Oran: Pa logično, njemu se žuri.
Anja: Ne znam šta da mu kažem. Ne želim da ga lažem.
Oran: Pa vrdajte, vrdalamo. Taktizirajte.
Anja: Ali ja samo: polako, polako…Pa ne znam kako i koliko više.
Oran: Pa rakao sam…dok ne završite fakultet…
Anja: Vrdalama :)
Oran: I razmišljajte, vrdalamo. Možete Vi to i imate vremena.
Anja: To je sledeće godine u ovo vreme. Vrdalama :)
Oran: I ne plašite se razmišljanja…
Anja: Je li se sećate mog stava na početku dopisivanja?
Oran: Ne sećam se.
Anja: Sećate li se odbrambenog garda koji sam imala?
Oran: Odluka je samo Vaša, jer je i život Vaš, baš.
Anja: Pa dobro, hvala Vam.
Oran: Ne sećam se baš. Kakav je bio? Isti kao sada?
Anja: Kao da me napadate, a ja se branim…odbojan, valjda. Ne prihvatam lako nove ljude, nepoznate.
Oran: Niko to lako ne prihvata…ali treba upoznavati, onda vidite kakvih sve ljudi ima…i loših, i prosečnih, i dobrih, nadprosečno dobrih…Svakakvih.
Anja: I tako je stalno, ne prihvatam ljude odmah…treba mi baš dosta.
Oran: A Vi, ako ste Vi Vi…zaslužujete jednoga po Vašoj meri…
Anja: Znam, Oko, znam to.
Oran: A taj se nalazi u jednoj od ovih kategorija ljudi, možda je to baš Vaš Dragi.
Anja: Možda, a možda i nije. Teško mi je da sve preispitujem iznova i iznova.
Oran: Pa onda ništa, điha!
Anja: Ko koga? Ko je konj? Pitanje za razmišljanje.
Oran: Pa ja sam Vam se obratio na jeziku ponija. Pa Vi vidite.
Anja: On? Ja? Svi? Oni koji dozvoljavaju da ih jašu? Ko?
Oran: Ja poznajem jezik…to valjda govori nešto…Vama se obraćam na tom jeziku, valjda i to nešto govori.
Anja: Ja sam. Ok, jasno. Hvala.
Oran: To nisam rekao…
Anja: Hvala Vam što ste me i salsušali.
Oran: Mogu reći jedino da sam ja konj.
Anja: Hvala i na savetu. Hvala i na svemu.
Oran: U to sam sasvim i potpuno siguran. Nema na čemu, bilo mi je zadovoljstvo.
Anja: I meni što sam Vas upoznala, ali baš.
Oran: Idete da se ne vratite?
Anja: Sa Vama je sve lako i polako…Gde da idem, gde Oko?
Oran: Pogrešno sam razumeo nešto, ništa.
Anja: Recite.
Oran: Kažete da Vam je bilo zadovoljstvo što ste me upoznali…
Anja: Jeste, baš.
Oran: Rekoh, možda prekidate kontakt.
Anja: Želite li Vi to? Da/ne?
Oran: Ma ja sam nebitan.
Anja: Samo odgovorite.
Oran: Kada nešto obećam, ja to u 95 % slučajeva i ispunim.
Anja: Možda mislite da je nebitno, ali samo recite.
Oran: Jesam li ja nešto obećao?
Anja: Hoću i ja da ispunjavam, ali ne idem preko osećanja, ne mogu to da zapostavljam pošto sam jako, jako emotivna. Obećali ste :)
Oran: Eto vidite.
Anja: :) Hvala Vam.
Oran: A ja sam od kamena, je li? Stena?
Anja: Jeste.
Oran: Čelik?
Anja: Jeste, baš.
Oran: Planinčina?
Anja: Čelik, nego šta.
Oran: E, pa nije.
Anja: Planina…ali znate kako se držite…Svaka čast, baš. Držite se, ma…
Oran: Ha. Lako je to reći.
Anja: Ja se i isplačem i ne spavam i smejem se kao dete…a Vi…trudite se sve mirno i dostojanstvrno, na nogama.
Oran: Ako ste Vi Vi, nemoguće je držati se kraj Vas.
Anja: Baš se držite. E, znate šta mi kažu?
Oran: Ne znam.
Anja: Ljudi koji me znaju.
Oran: Šta vele?
Anja: Da od mene ne mogu ništa da sakriju…i kad požele, kažu na kraju…Eto to.
Oran: Zanimljivo.
Anja: Mislim da se tako umusim…da ne možeš da ne kažeš…ali ne veštački, ja se stvarno umusim. Ozbiljno. Kao dete, nadurim se, naljutim…ali ne ljuto, strašno…nego posle 5 minuta sve je ok…Često to radim kad mi nešto nije po meri, da znate.
Oran: Gle ti nje.
Anja: Ozbiljno, bre. Znate, jednom u busu…
Oran: Da?
Anja: Pre možda pola godiine, nije ni važno…žena neka u busu, srednjih godina nagazila me je i počela da se dernja nešto…ja išla do faksa. Otišla, završila šta sam imala, vratila se kući i počela da plačem jer me je nagazila i vikala bez razloga. Posle pričam mojima, kažu mi da sam smešna. Ali ništa toj, ženi toj, nisam rekla tada. Samo sam ćutala.
Oran: Pa jeste smešno…ali razumem. Samo, ima li Vas gde?
Anja: Eto, i posle neka neko kaže da sam zrela i ozbiljna.
Oran: Vas takve.
Anja: Kako ima li nas? Ne razumem.
Oran: Ma to nije stvar zrelosti, ni ozbiljnosti…
Anja: Čujte pre neki dan u gradu šta se desilo…
Oran: To je stvar nekih drugih stvarčica…onih unutra koje nema svako.
Anja: Šetamo mi, molim Vas.
Oran: Da, slušam.
Anja: Dešava se da se neko izviče na mene jer sam se našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu…i ja ništa, samo ćutim, ne uzvratim…i posle dva minuta smislim šta bih i kako odgovorila. Eto. Pre neki dan šetamo se mi. Prilazi neka devojka, u rukama imala neki promo materijal i počne priču već poznatu svima jer ih je pun grad…
Oran: Da.
Anja: E sad, ona nije pitala zanima li nas, jesmo li zainteresovani, samo je počela…ja sam rekla: ne zanima nas…jer zna o čemu se radi, a stvarno nisam bila drska, stvarno…samo sam rekla ne i nastavila napred. Stala ona ispred i opet i mi je samo zaobišli…ona počela da viče: „Joj, kako su glupi ljudi“…viče…i ja se okrenula i rekla joj: „Jesu glupi!!!!“
Oran: Zanimljivo. Ala ste joj odbrusili!
Anja: Ispalo joj je sve iz ruku. Pa možda i nisam i jesam, ali to je retko da skupim da nekom nešto kažem, retko baš.
Oran: Vremenom ćete sve češće progovarati…
Anja: Baš kad mi ono prekipi, ali i onda pazim i biram reči, baš.
Oran: Ali ćete i tada da se razlikujete od drugih.
Anja: Čujte, ni ne pokušavam da budem kao drugi, kao masa…znate ono, svi nose roze -ja ne…i tome slično.
Oran: Jasno.
Anja: Ima i inata u meni, primetili ste.
Oran: Ima, ima…
Anja: :)
Oran: Ima, ima…Baš ima…
Anja: Da, da…
Oran: Poprilično ima…
Anja: Znam da nije meni u korist, ali…
Oran: Ima koliko god želiš…
Anja: Ne slažem se sa svima i ne podržavam sve što se radi…
Oran: Ima da se izvozi u sve zemlje Evropske unije…
Anja: Ima Oko, ima.
Oran: I u Ameriku…I Severnu i Južnu…
Anja: Ali, ima isto toliko i ljubavi, verujte, verujte.
Oran: I u Rusiju…
Anja: Čoveče, polako…napraviste sad ko zna šta od mene, polako.
Oran: Dobro, usporiću.
Anja: Dosta, molim Vas :)
Oran: Dobro. Prestao sam. Skroz naskroz! A gde je ta ljubav?
Anja: Ne znam gde je, negde u meni.
Oran: Ja je ne vidim nigde.
Anja: Ne znam, Oko. Osećam je.
Oran: Sakrila se malčice izgleda?
Anja: Ali ne znam u kom obliku izbija na površinu. Možda…
Oran: Skrila se iza kreveta?
Anja: Možda :)
Oran: Iza fotelje?
Anja: Ne znam šta joj je, treba joj nešto da je pogura.
Oran: Iza dvoseda?
Anja: Ne može sama sve, potrebna joj je podrška i to velika.
Oran: Eh, baš je nešto zahtevna ta Vaša ljubav.
Anja: Sve je daj joj-daće još više. Pokaži još-pokazaće ti. Mora da oseti da je i drugima stalo pa će i ona izaći iz oklopa, ali težak je neki oklop.
Oran: Uh, težak…
Anja: Kao, beše, Heraklov :) Težak i pretežak.
Oran: Kao zvona na Hramu Svetog Save…Kao element sa najvećom gustinom…ne znam kako se beše zvaše…kao olovo…
Anja: Nije olovo, ne. Dijamant, kakva mu je gustina?
Oran: Ma znam da nije olovo…Dijamant? Hm…neće biti…
Anja: Čelik?
Oran: Kao gradonosni oblak…Čelik? Ne, to je legura…
Anja: Ups :)
Oran: Kao kad nosis bol…
Anja: Pa dobro, hemija je učena davno :)
Oran: Kao kakao.
Anja: Nosim bol, ali nekako se baš trudim da se to ne primeti.
Oran: A hemija mi nikada nije išla, baš. Ne primećuje se baš.
Anja: Uvek mi je osmeh na licu, a ispod toga, ne pitaj.
Oran: Mada predlažem da se ratosiljate tog bola.
Anja: Samo mama može da me provali, nekad ni ona.
Oran: Da, roditelj najbolje poznaje svoje dete.
Anja: Jedan dan…plakala sam bila, ali to je bilo po danu…Vraćam se kući uveče, kasno…i kaže mama: „Jesi li ti to plakala?“ A prošlo je od tada pa možda šest sati, možda više. Po očima je videla, a stavila sam i šminku da se ne vidi. Ne, žena je videla sve. I to ne samo tada, skoro uvek vidi.
Oran: Da.
Anja: I skoro me je jedan porodični prijatelj pitao nešto tako, a ja se kao smeškala. On: „Šta te muči?“ Nešto tako…ali skroz prijateljski, ako hočeš da pričamo? Eto.
Oran: I šta ste rekli prijatelju?
Anja: Bilo mi je glupo da mu pričam o mojim problemima.
Oran: Aha.
Anja: Ne iznosim ja to tako, baš.
Oran: Pa znate, ako malo razmislite, Vi i nemate neki problem nerešiv…
Anja: Ma znam.
Oran: Čak štaviše, Vama je život lep. I čeka Vas veoma lepa budućnost.
Anja: Ali mene ti sitni problemi i nesuglasice grickaju. Znam, Oko.
Oran: Pa verujem…
Anja: Znam ja to.
Oran: Eto, samo tako razmišljajte i tako će i biti. To Vam je moj recept.
Anja: Ali znate kad Vi kažete da se osećate kao da Vas niko ne voli, iako to nije tako?
Oran: I tako jeste. Znam!!! Tako se i sada osećam…i uvek.
Anja: Tako se i ja osećam, baš. Samo to, eto.
Oran: Pa da nisam strašno ljut na Vas, sada bih rekao nešto… Ali, s obzirom na to da sam srašno ljut, prećutaću.
Anja: :)
Oran: grrrrrrrr
Anja: …lim sada ja Vas.
Oran: grrrrrrrr Eto. Ima da grčem ovde kao grlica, baš. Ali, neću da grcam, neću baš.
Anja: Grlica grče????
Oran: Pa ne baš, ali…rimuje se.
Anja: :)
Oran: grrrrrrrr
Anja: Lakirala sam noćas nokte i setila se Vas.
Oran: Ozbiljno?
Anja: Da, da. Ali, uveče se drugačije vidi.
Oran: E, da mi pokažete nokat.
Anja: Danju je skroz drugačije.
Oran: Kako to?
Anja: Pa svetlo je drugačije. Sinoć je bilo lepo. Jutros ustala, tamno mnogo. Htela sam svetlije.
Oran: Pa narvno, Dragi je uživao sigurno.
Anja: Obrisala crveni…i sve je sada ostalo onako, znate kada skidate crveni lak, našla sam drugi, sad ću, ali prvo perem kosu da ne pokvarm, pa ću opet pusti lak. Dragi voli to. Kažu da imam lepe ruke. Sinoć stavila, jutros skinula…Ali opet ću.
Oran: Pa Vi ispadoste savršeni skroz.
Anja: Nisam.
Oran: Toliko savršeni da ja ne mogu u to da poverujem.
Anja: Ja znam prva koliko nisam. Ne, nisam, kažem Vam.
Oran: Govorim o fizičkom izgledu.
Anja: Mislim, imam i celulita.
Oran: Ne verujem. A kakvo li je to lice?
Anja: Ne znam je li od vrućine ili od toga što sam skoro imala, ali jedna je na čelu. Jedna velika, dve na obrazu. Znači, loše. Stavljala sam sinoć opet masku.
Oran: Bubuljice?
Anja: Ali neće to odmah. Da, Oko.
Oran: Auh.
Anja: Nisam savršena, ja to znam. I čujte ovo…
Oran: A kada nema bubuljica?
Anja: Pa sada ima i ne volim to, a možda je i od slatkiša…
Oran: Da, da.
Anja: Ne znam, ali nisam srećna sada, mora to da sredim, kao da sam u pubertetu još uvek :)
Oran: E, da.
Anja: Mada, nisam nikad imala one ružne, ali ne volim ih.
Oran: Vala i ja kao da sam u pubertetu…strašno…ali nisu u pitanju bubuljice. Aha.
Anja: I dlake što mi po nogama urastaju, neću o tome sa Vama, ali, da se zna samo.
Oran: Dobro, bre!
Anja: Ima još…
Oran: Na šta ovo liči! Dosta!
Anja: Hoćete?
Oran: Ni reči više! Ćut!
Anja: Pa kažete da sam savršena, nisam. Nisam.
Oran: Pa jeste, samo ako ste Vi Vi.
Anja: I pitate se što ne mažem nokte.
Oran: Ćut!
Anja: E pa, jedan nokat mi puca stalno, jedan, a ne mogu ostale da puštam, a jedan da skraćujem.
Oran: Tišina!
Anja: Lista mi se nokat !!!!!
Oran: Prekinite!
Anja: Jedan samo.
Oran: Ćut!
Anja: :)
Oran: Tišina!
Anja: Ima još.
Oran: Ćut! Nema više!
Anja: Ima.
Oran: Dosta je!
Anja: Ako želite da slušate, ima.
Oran: Ćut!
Anja: Ima.
Oran: Nema!
Anja: Oko, ima.
Oran: Nema!
Anja: Ima, ima.
Oran: Nema! Nema!
Anja: Zato što nećete, ali ima. Eto.
Oran: Neću, pa šta. To je moja želja.
Anja: Ok, ali da ne mislite da sam savršena, jer nisam.
Oran: Uostalom, ako ste Vi Vi, to je sve sporedno.
Anja: I koža…bela mi je kao sir.
Oran: Ohh, pa to je divno.
Anja: Moram da se pržim u solarijumu da bih obukla suknjicu. Nije divno. Ja to ne volim, baš.
Oran: E, ja volim! Baš.
Anja: E, ja ne. Mrzim to.
Oran: E, ja da. Volim to.
Anja: Pa ja ne. I tačka.
Oran: Tačka i kod mene.
Anja: Imam i pege na licu. Od sunca samo, samo leti.
Oran: Jednu polovinu da ostavite belu!
Anja: bjak
Oran: Birajte koju. Gle, pege.
Anja: Fuj, fuj.
Oran: Fuj, ili ne fuj…
Anja: Ne volim milioin stvari kod sebe.
Oran: Da sam ja Dragi, zamolio bih malo da bude fuj.
Anja: I koža, ne crni mi, samo pocrveni pa sam kao rak posle sunčanja.
Oran: Ma to su sitnice.
Anja: Treba mi tri meseca da ličim na nešto. Nisu sitnice. To mi baš smeta.
Oran: E, pa meni ne smeta.
Anja: I kosa, kažem da hoću da je izjednačim, ne stepenasto…Kaže mi frizerka da je pitanje na šta će onda da mi liči glava. Meni smeta jer svaki dan nosim i gledam to.
Oran: E, da ste bliži, odveo bih Vas kod svog frizera…preporodio bi Vas.
Anja: :) Ma ok je ova, samo ne radi šta mu se kaže.
Oran: Ne, ne…Moj prijatelj bi Vam odredio frizuru samo takvu…
Anja: Ma i ova je super, samo, ja želim nešto, ona kaže da mi neće biti dobro, imam je za izvoz, pa me šiša kao jerence da sam. To kažem.
Oran: Svašta! Eh, ako ikada dođete u Kragujevac, vodim Vas na šišanje.
Anja: hihiihihihihihi Uz Vas, meni se taj gradić baš sviđa sada.
Oran: Samo čas.
Anja: ok Hajde, sad ću i ja. Brzo.
Oran: Tu ste? Niste? Jeste? Gde ste? Jeste da niste? Niste da jeste?
Anja: E, tušnula sam se. Znate li da nisam doručkovala…setila se malopre…:)
Oran: Kukuuuuu.
Anja: Ali nisam gladna.
Oran: Ja sam sada nesto pregrizao.
Anja: Bar ne osecam da jesam.
Oran: Pa doručkujte.
Anja: Pa što niste tražili pauzu za doručak čoveče??
Oran: Pojedite nešto. Pa spontano je ispala.
Anja: Nemoj to meni spontano, nego briši i jedi.
Oran: Taman dok ste se Vi…šta li već…Ne smem ni da pominjem. Brišite se i Vi!
Anja: Istuširala se, oprala kosu.
Oran: I jedite!
Anja: Noge :) Ješću, polako.
Oran: Nema polako kada je zdravlje u pitanju.
Anja: Dobro, Oko.
Oran: Kako mislite da budete zdravi ako ne vodite računa o ishrani? Nego, koliko planirate još da budete ovde?
Anja: Joj….pa ne znam. Stalno imam pozive…a ja smišljam stalno nešto. Vrdam :)
Oran: Vrdalamo!
Anja: :)
Oran: Šta ste izmislili?
Anja: Mora da Vam se pohvalim .
Oran: Recite.
Anja: Popravila sam aparat za depilaciju, danas. Eto.
Oran: Opa.
Anja: Imam ga odavno, ali nije mi sad ovde.
Oran: Kad će da padne depiliranje? Aha.
Anja: Tako da je pao brijač….grrrrr.
Oran: ….
Anja: Ma čim izraste ovo čudo od dlaka ima da opet radi mali.
Oran: Mali?
Anja: Aparatić.
Oran: A, to. Koliko ste još ovde, uključujući i doručak?
Anja: Koliko želite Vi? Je li imate Vi nešto zakazano?
Oran: Ja?! Pa imao bih, ali mogu da odložim…nije to ništa hitno. Žao mi je da ne iskoristim slobodan dan.
Anja: Više sam se danas vama obradovala nego bilo čemu. Uključujući tu i aparat koji radi. Eto.
Oran: Smešno, ali se ne smejem.
Anja: Pa hajte idite onda…
Oran: Da nisam strašno ljut na Vas, verovatno bih se slatko smejao sada.
Anja: Videćemo se mi kasnije.
Oran: Pa ne želim da idem, eto.
Anja: Ne želim ni ja.
Oran: Ali, pitanje je da li Vi želite.
Anja: Rekla sam Vam.
Oran: Pa dobro, a do koliko sati ne želite.
Anja: Ali danas nam je kao mesečnica pa, bla, bla…a pre sam ja bila ta koja insistira na tome…
Oran: Mesečnica?
Anja: Još 20 minuta me koristite :) Samo da odem da se obučem…
Oran: Dobro, znači još 20 minuta?
Anja: Može??
Oran: Pa kad mora, naravno da može.
Anja: Namazala mleko. Čekam dva minuta.
Oran: C, c.
Anja: Da upije.
Oran: Strašno.
Anja: Što C? Pa šta je bilo sad?
Oran: Vidim ja da će danas da bude Dragom fino…
Anja: Joj, Oko. Ne muči me i ti.
Oran: Blago njemu, baš.
Anja: Rekla sam Vam, meni se ide vidite koliko. Da mi se ide otišla bih još davno.
Oran: Ma to je nebitno…bitno je da će on uživati u Vama…Baš blago njemu.
Anja: Sve što kasnije odem, kraće smo zajedno…
Oran: Da samo znate kako mu sada zavidim…baš!
Anja: Urasle dlake, bubuljice na licu…Celulit pozadi.
Oran: Tišina!
Anja: Višak sa strane stomaka.
Oran: Ništa to nije!
Anja: Noktii…
Oran: Ih, pa šta! To su sve sitnice…verujem da on to i ne primećuje.
Anja: Neću ni kosu peglati, čupava je.
Oran: Ne vidi on to ništa. Ijao, pa to je još lepše.
Anja: Samo da znate da nije savršeno. Nije.
Oran: I još bela…C, c, c.
Anja: Nisam bela. Nisam.
Oran: Strašno, ako ste Vi Vi.
Anja: Jesam, ali često sam u solarijumu.
Oran: Pa nema veze. Lepo je i tako. Strašno.
Anja: Oko, bre. Smiri se.
Oran: Kakav fleš…rojal.
Anja: Šta Vam je to? Asocira me na cigare, ali mislim da nisu.
Oran: Pa to je najjače što možete da dobijete u pokeru. Jednom prilikom kada smo igrali poker na aparatima…dobijem taj, fleš rojal…i odemo nas devetoro na večeru.
Anja: Vi se kockate?????????????
Oran: I na piće…i ostalo za sutra za provod. Pa pomalo…sada isključivo sportska kladionica.
Anja: Auuuu. Znate da sam i ja nekoliko puta? :)
Oran: Ma to je više hobi nego strast…sada. Je li? I šta je bilo?
Anja: Ništa :) hihihihi
Oran: Da nisam strašno ljut…Kaže moj kum…
Anja: Ne mogu i ljubav i pare zajedno :)
Oran: A ne interesuje ga fudbal…Da, da!!! I…
Anja: Ma ni mene, ali kao išla malo, bilo mi zanimljivo.
Oran: Gledamo neki fudbal…E, posle šišanja vodim Vas u kladionicu. I kaže moj kum…Ijao, što je dosadna ova utakmica…
Anja: hihihihi Ali su fudbleri mmmmm…. :)
Oran: Ja: „Stavi par hiljada na neki od ova dva tima, pa ćeš da vidiš da li je dosadna“. Pa nisu loši, samo morate biti manekenka.
Anja: Joj, joj, joj, Oko, ja to na osnovni ulog :) Auuuu.
Oran: Ma i ja uglavnom…nego želeo sam da se malo našalim sa njim.
Anja: Aha.
Oran: Ne stavljam toliko.
Anja: A jeste li nekad singl uradili?
Oran: U principu…mesečno mi ode podnošljivo dinara.
Anja: Auuuu. I to je puno čoveče.
Oran: Ih, au. Ma to je sitno…
Anja: Kako za koga :) Ima se…šta da Vam kažem.
Oran: Pa baš da se ima, i nema se…
Anja: I posle lep primer dajete učenicima. Cvrc. grrr
Oran: Ali, toliko mogu valjda da izdvojim za sebe.
Anja: Opet kuka čovek, opet. A ko kuka, znamo već…:)
Oran: Ne kukam! Imam sasvim dovoljno novca za normalan život, eto. I ne robujem novcu…novac robuje meni. Uostalom, videćete kada počnete da primate platu profesorsku…neće uopšte biti malo…u početku :) Posle par meseci shvatiš da ne možeš da od nje živiš.
Anja: Ma znam…znam to…još više mi se sviđa radno vreme.
Oran: E, a jednom sam na 50 dinara dobio 1 500 evra.
Anja: I da znate da je to jedini posao u kome uživam, jedini.
Oran: Verujem.
Anja: Jedini, verujte.
Oran: Ja više ne uživam u njemu…valjda ću napredovati uskoro…a ako ne…moraću na silu da uživam.
Anja: Ove promocije…užas jedan, ali da se odradi samo, tako radim…pa grabite, šta da Vam kažem.
Oran: Nikakvo grabljenje…
Anja: Ako se sami ne izborite neće se nilko umesto Vas podmetnuti…
Oran: Ako im treba ovakav čovek, dobro…
Anja: I založiti.
Oran: A ako ne…opet dobro.
Anja: Mislite da se ceni kvalitet? Još uvek verujete u to?
Oran: Pa znam ja sve kako i šta se radi…ali neću na silu…Verujem ili neću taj posao ni da radim onda.
Anja: Ne na silu, na fino, ali borite se za sebe jer neće niko drugi…
Oran: Postoji par ljudi kojima ću se obratiti…ali to neće biti molba, već izjava. Recimo poput ove…
Anja: Hajte, nađite nešto, pa da budemo kolege kad i ja završim ovu pustu školu :)
Oran: Pa Beograd je veliki, puno škola ima…oslobodiće se neko radno mesto…a ako ne, ovde uvek možemo nešto pogledati…mada ne verujem da Vam ta varijanta odgovara.
Anja: Ma, upoznala sam dok smo bili na praksama i radionicama ljude, zovu me, ali još ima da se završi, ima vremena. Polako :)
Oran: Naravno. Nigde ne treba žuriti, osim u nužnik kada je vreme.
Anja: Ima još, zar ne?
Oran: Još šta?
Anja: Pa nigde nije žurba sada još.
Oran: Pa Vama nije, da. Vama je sve opušteno, baš.
Anja: :)
Oran: Mada, i ja se trudim da nikada nigde ne žurim…trudim se, baš se trudim…vrlo se trudim…trudim se.
Anja: Oko, danas smo se zajedno istuširali, obrijali noge, osušili, obukli, isfenirali šiške…da znate samo :)
Oran: Da nisam strašno ljut na Vas…I zajedno idemo kod Dragog da sa njim vodimo ljubav. Blago njemu…C, c, c. On i ne zna koliko mu je blago. E, a šta ćete obući?
Anja: Oko, navikli ste da bude kako Vi želite, a ako Vam neko pokaže zube, onda nećete ni da grlite :) Obukla već.
Oran: grrrrrrrrrrrr
Anja: Gotova sam.
Oran: Šta ste obukli?
Anja: Bele pantalone, mada se mogu još predomisliti i majicu neku sa dekolteom, crvena je.
Oran: Dalje? Auh. Još?
Anja: Dole cu bele nanulice i crvenu torbu. Nema više :)
Oran: Ijao! Nista više?
Anja: Pa veš samo.
Oran: Aha. A koji?
Anja: Gore belo, dole nešto kao dečje…prugice roze i sive :) Ne slaže se, ali ne mogu opet da menjam, već sam menjala.
Oran: Kukuuu.
Anja: :) Ne kukuričite. Jasno?
Oran: Ma da je kukurikanje…
Anja: Nego kukate, je li? Nema ni toga. Jasno? Nema !!!!
Oran: Dragi će da kukuriče uskoro. C, c, c. Dobro, nema.
Anja: Uskoro, dok se smislim da krenem.
Oran: Nekako ću se uzdržati.
Anja: Oko, više nije to to.
Oran: Šta ću, moram.
Anja: Nije baš.
Oran: Ma nebitno da li je ili nije…On će da uživa u Vama…baš. I baš mu zavidim. E, blago njemu.
Anja: Pa ako naleti na dlake neće uživati :)
Oran: Ma neće ni primetiti.
Anja: :)
Oran: Nije on sitničar. Baš.
Anja: Pa ja jesam za oboje :) I za sve.
Oran: To bih ja komentarisao verovatno.
Anja: Jesam, baš.
Oran: Da, da. E, i nešto da mi obećate!
Anja: Vi biste komentarisali dlaku koja nije u pravcu ostalih, osećam.
Oran: Verovatno.
Anja: Znala sam :) I još svašta u tom stilu.
Oran: Pa ništa loše, moji komentari samo nadahnjuju da neko bude bolji…lepši…pametniji…
Anja: Rekli biste: „Lak na ovom noktu je u dva sloja“ :) Ma znam, čoveče.
Oran: :)
Anja: Ne uzimam Vam za loše. Znam.
Oran: Da znate prilikom jednog zimovanja…skenirao sam čitav kolektiv…Ljudi su se zapanjili, nisu mogli da veruju.
Anja: Kolio ste falinki po osobi našli????
Oran: :) Pa nisam falinke govorio, potpuna zapažanja, mada je moje koleginice najviše interesovalo oblačenje…
Anja: Šta sam i mislila drugo…
Oran: Šminka, fizura, stil…i tako to. Nisam stigao ostalo ni pošteno sve da kažem.
Oran: Koleginica njihovih…
Anja: Aha…ma, žene. Mene smara ono kad posle škole žene ostaju da se isćaskaju.
Oran: E, morate nešto da mi obećate!
Anja: Recite.
Oran: Ali morate da obećate…ne brinite, u Vašem je interesu. Želite li Vi da obećate nešto što je u Vašem interesu? Garantujem da se nećete pokajati!
Anja: Pa želim, ali da nije protiv mojih ubeđnja i emocija. Recite.
Oran: Onda ostavite rezervu…ali obećajte ako nije protiv Vaših ubeđenja i emocija.
Anja: Hajte recite čupavoj, hajte.
Oran: Prvo ona da obeća.
Anja: Hajde, Oko. Slušam.
Oran: Obećajte.
Anja: Pa moram da čujem da znam šta obećavam ljutom čoveku.
Oran: Recite ovako…Obećavam da ću to učiniti ako nije protiv mojih ubeđenja i emocija.
Anja: Da ne bude da posle lako dajem obećanja i da ih ne ispunjavam. Oko govori.
Oran: Obećajte.
Anja: Ljubim Vas. Obećavam, ali sa rezervom, rekli ste da je dopuštena.
Oran: Jeste. Kada danas budete vodili ljubav sa Vašim Dragim…
Anja: Ne.
Oran: Nemojte samo da on uživa…
Anja: Dosta više, dosta. Rekla sam Vam, dosta.
Oran: Uživajte i Vi.
Anja: Ne želim da slušam, Oko.
Oran: Naterajte ga da i Vi uživate danas. Lakše će mi biti.
Anja: Ne znate šta mi je u glavi u poslednje vreme…i to me muči i ljuti i grrrrrrrrr. Molim Vas, nemojte. Molim Vas. Prošli put ga grlim i…Molim Vas.
Oran: Obećali ste, samo da znate. Uživajte.
Anja: Lako je reći, verujte. A posle, uh…Ne mogu o tome sa Vama, a mislim ni ni sa kim.
Oran: Nema tu šta lako je reći…
Anja: To je već jedan deo koji me počinje ljutiti.
Oran: Ima da Vas pitam da li ste uživali…
Anja: Oko
Oran: I ako niste, ima da slažete!
Anja: Nemojte Vi.
Oran: Jasno! Mora.
Anja: Nemojte Vi da me pitate ništa, samo ne Vi. Ne, molim Vas. Ne.
Oran: Uvek ima da uživate, ili će meni srce prepući.
Anja: Šmrc.
Oran: Ovo zadnje povlačim, šta mi bi…
Anja: Malo ću sada da otplačem pa idem. Ok?
Oran: Nema plakanja! Povukao sam rečenicu!
Anja: Uh, Oko, nemate Vi pojma šta je u mojoj glavi i kako se mešaju osećanja, pojma nemate. Uh….Opet će me provaliti mama…videćete. Uh…Molim Vas, dajte nešto vedrije. Ja ne mogu ovo, baš ne mogu. Uh…
Oran: A ja mogu? Pogledajte se samo, ako ste Vi Vi…u svakom smislu se pogledajte…
Anja: Ja sam žensko i osetljivija sam od bilo kog čoveka na planeti, ne znate koliko…i ne radi mi ovo. Molim te. Molim te.
Oran: I Vi takva odoste negde tamo…
Anja: Molim.
Oran: Tamo kod nekoga…Dobro.
Anja: Prošli put sam se zabila u ćebe i ćutala…pita šta mi je, ja…šta da mu kažem…i ne radi mi ovo. Molim te opet.
Oran: Ja sam samo imao najbolju nameru.
Anja: Čovek se raduje kad me vidi, a ja…Ne, dosta.
Oran: I za Vas, i za mene. Dobro.
Anja: Sad ću baš da ne razmisljam o tome ako do toga dođe…Ma super savet. Samo ne više. Uh.
Oran: Pa šta mu fali?
Anja: E sad bih se smejala.
Oran: I da znate da ćete razmišljati…i uživati verovatno.
Anja: Ali, mi nije do toga, baš.
Oran: Čak sam ubeđen da ćete uživati, samo ako me se setite. A mozda se i nasmejete.
Anja: Previše lično sam shvatila i Vas i sve ovo…i to ću promeniti, mora…jer ovako ne mogu…
Oran: Gle, ona shvatila previše lično…
Anja: Previše.
Oran: A ja?
Anja: Ali previše, baš. I to nije dobro uopšte. Nije.
Oran: Pa rekao sam da ukočite.
Anja: Ne, ne mogu. Kod mene ide sve u paketu, i suze i smeh i sve….A išlo je sa Vama, sve.
Oran: Pa onda ste dobili paket. Da, jasno.
Anja: Dobila sam samo grč jedan…i noći pune smešaka i ulepšane dane…
Oran: Pa istina, ako ste Vi Vi…
Anja: E sa Vama je išlo kako ne treba…Ne treba tako jer nema ničega. Molim Vas, Oko…hajte neki vic. Ne mogu o ovome, ne mogu prosto.
Oran: Dobro.
Anja: Grči mi se u grlu, ne mogu.
Oran: Nemojte.
Anja: A i ovo će izaći jednom, pa plakanju nikad kraja. Gutam samo.
Oran: Dosta!
Anja: Veruijte.
Oran: Ćut! Nikakvo plakanje! Sa mnom treba da se smejete, a ne da plačete kao neka strina! Niste baka neka valjda! Seka Persa!
Anja: A što ste pedagog, još više mi se plače kad počnete o strinama…
Oran: Tišina tamo i osmeh na lice! Jasno!
Anja: Oko moj, uh…Ne pitajte ništa, molim Vas.
Oran: Dobro, onda ću da pomenem ujnu!
Anja: Molim.
Oran: Niste valjda neka ujna, bre! Osmeh na lice!
Anja: Još gora sam od ujne.
Oran: Sve je lepo…dan je lep…
Anja: Uh…
Oran: Sunce sija…itd.
Anja: Planina mi Vaša dođe do grla, uh. Moglo je i bez ovoga, baš.
Oran: To je moja planina, vratite mi je!
Anja: Samo ćutimo.
Oran: Ne treba Vi nju da nosite, već ja. Vi morate biti nasmejani i opušteni.
Anja: Oko, mene počinje i glava.
Oran: Ma dosta više. Tišina!
Anja: Počeli ste Vi.
Oran: Možda je sada dobar trenutak da se rastanemo, ako je to tako.
Anja: I niste fer uopšte.
Oran: Jesam fer…Samo sam želeo najbolje za Vas(a malo i za mene).
Anja: Pustite me sada molim Vas, ja ovo ne mogu. Molim Vas, previše je.
Oran: Šta ne možete?
Anja: Za mene…idem malo…videćemo se večeras…i niste fer, da znate.
Oran: Hajde…
Anja: Uopšte.
Oran: Ja nisam fer…a ona namazala mleko…
Anja: Nisi fer što radiš ovo.
Oran: Pa pantalonice…
Anja: Nisi.
Oran: Pa bluzica…
Anja: Nisi fer i ne radi ovo.
Oran: Pa sve ono u glavi…
Anja: Zamolila sam te, molim te.
Oran: Pa taj paket je bre, bre…
Anja: Paket je plačljiv i to više nego što mislite.
Oran: Neću, izvinjavam se. Nikakav plač. Osmeh.
Anja: Pustite me malo, molim Vas.
Oran: Samo osmeh.
Anja: Uhhh. Videćemo se.
Oran: Dobro…
Anja: Pozdravljam Vas mnogo. Lepo provedite dan.
Oran: I uživajte. Hoću, i Vi, obećali ste.
Anja: I hvala za predivno društvo.
Oran: Hvala i Vama, baš.
Anja: Mislim da mi ni hrana nije trebala.
Oran: Niste doručkovali?!
Anja: I osećam se kao da mi ne treba ništa kad ste Vi tu. Nisam, ne.
Oran: C, c, c.
Anja: Uh.
Oran: A ja što sam rekao, to ništa. C, c, c.
Anja: Moram da skinem onaj višak na gornjem stomaku. I mama me je kritikovala juče.
Oran: Ih.
Anja: Da.
Oran: Pa nije valjda toliko izraženo?
Anja: Pa nije.
Oran: Pa čudi me onda da Vas je kritikovala…
Anja: Ali kad sedim i kad sam u kućnoj trenerci onda kao jeste. Ma…
Oran: Obično majke kljukaju svoju decu hranom.
Anja: Ne.
Oran: Jedi sine, jedi…da se ne ispustiš…
Anja: Pre neku noć napravila dva sendviča ja i mleko…
Oran: Jedi ćerko, jedi…sva si mršava…
Anja: I sela da jedem…
Oran: Treba da se malo ugojiš…vidiš kako si mršava, kao grana…
Anja: Dolazi ona i počinje: „Dete, ne glupiraj se…“
Oran: Još malo pa ćeš da se prepoloviš…
Anja: Popij samo mleko…
Oran: I tako to.
Anja: „Ne treba ti uveče to…“
Oran: :)
Anja: I bla, bla. Ozbiljno.
Oran: Ijao, povlačim smeh! Ja sam strašno ljut na Vas!
Anja: Smešna mi je bila, ali ja sam bila gladna. Kaže ona: „Je li ti to meni u inat jedeš?“ Samo sam se nasmejala.
Oran: Kukuuuu.
Anja: Kažem: „Ženo, gladna sam“. Kaže ona: „Pa što nisi ranije nego sad?“
Oran: Da nisam strašno ljut na Vas, sada bih se slatko ismejao.
Anja: Ja: „Sad sam gladna“…i nastavila da jedem. Ne znam je li smešno ili strašno, baš. Ozbiljna je bila. Kaže: „Vidi koliko je hleb debeo…“
Oran: A znate li da i ja deci ne dozvoljavam da prekomerno jedu?
Anja: Ma, nerviraju me više. Baš hoću da jedem. I Vi…ne glupirajte se.
Oran: Došao sam do tog nivoa da pregledam prvo količinu i kvalitet hrane, pa tek im onda poželim prijatan ručak…ne uvek, ali jednom nedeljno prekontrolišem obavezno.
Anja: Tako su mi i pre radili, zato sada čekam samo da legnu i odem u kunjinju i jedem. Auuuuuu, isti ste.
Oran: A ovako, slatkiši ograničeno…
Anja: Isti, isti.
Oran: Posle pola osam nema ništa u usta…
Anja: A slatkiši, kad nisu tu, razvaljiujem se, baš.
Oran: Grickalice ograničeno…
Anja: A kad su tu, sve fino…
Oran: I tako to.
Anja: Auuuuuu.
Oran: Pa da, ali deca su zato i lepa i zgodna…
Anja: Ali zato tata kupuje voće svaki dan…
Oran: A tek što će biti kada usvoje zdrave navike…
Anja: Pa i ja sam i lepa i zgodna…:)
Oran: Ćut! Tišina! Ni reči više!
Anja: Kaže mama da smo odrasli na voću.
Oran: Prekinite! Pa, eto vidite. Pametna Vam mama, baš.
Anja: Pa da, ali sada bismo nešto i van toga.
Oran: Polako…ima vremena. E, sada pošto ste se oraspoložili…vreme je da krenemo…
Anja: I što nas kljukaju, nemate pojma…imaju neke fore sa povrćem i voćem…Hajte, ja kasnim, baš.
Oran: Pa to je super…vidi se da vode računa…da Vas neguju.
Anja: Vi ste krivi :)
Oran: A tek ja…Takođe.
Anja: A tek Vi :) Mmm.
Oran: A tek Vi.
Anja: Hajte, brišite.
Oran: Posle Vas…da Vam mahnem…
Anja: Oraspoložili ste me sada baš.
Oran: Pa naravno…Šta ste očekivali? Da tugujete kao neka baka? Hajde pođite…Evo mašem Vam…pa – pa
Anja: Izvinite za onakve odlaske, ali stoje mi nad glavom i sve cupkaju…i kao hajde, dosta ti je bilo…i još svašta, da znate.
Oran: Ma zaboravite…Povlačim ono što sam sinoć rekao…
Anja: Ok, hvala.
Oran: Odlazite kad god hoćete i kako god hoćete.
Anja: Ovo čudo ne koristim samo ja. Eto, izvinite.
Oran: Nema na čemu, moram tako da kažem…ili ću Vas izgubiti.
Anja: Moljakam da dođem na kratko, a i nekad mi presedne jer posle haos u kući bude…
Oran: Jer to će se dešavati, znam. Ma opušteno…
Anja: Gubićete me?
Oran: Pa ako budem insistirao na pozdravljanju…
Anja: A i malo se i Vi podmlađujete uz mene, zar ne? Malo…
Oran: Malo?
Anja: Aha, malo.
Oran: Mnogo, bre.
Anja: Nemate one matoračke teme dosadne.
Oran: Vi nemate pojma kako ovo utiče na mene…
Anja: Baš ste cool :)
Oran: Pa nikad nisam ni imao. Duhovito.
Anja: Pa, onda nećete ni dobiti :)
Oran: Šta da dobijem?
Anja: Ne…ali Vi i opušteno…nespojivo do sada…nećete dobiti matoračke teme. Nećete usvojiti.
Oran: A, to. Pa ne verujem.
Anja: A šta ste Vi mislili? :) hiihihihi Oko moj slatki.
Oran: Ah, muško pusto.
Anja: Divni. Pusto…
Oran: Ćut!
Anja: Pusto baš…
Oran: Tišina!
Anja: :) Neću više.
Oran: Hajte, svašta poče da mi se mota po glavi…
Anja: Ali da znate…5 645 emocija od jutros sa Vama, zbog Vas. Kiša, sunce, led, sunce…magla…svašta.
Oran: Da nisam strašno ljut na Vas…
Anja: …..
Oran: Svašta baš!
Anja: Pa niste, Vi samo mislite da jeste.
Oran: Brišite, uništićete me skroz!
Anja: Ali na mene, ne, značite mi toliko da ne znam šta bih bez Vas sada. Toliko, uh…
Oran: Počeo sam da jedem majicu.
Anja: Uuuu
Oran: Da grizem, bolje reći.
Anja: Ostaćete bez? Ionako je drljava, zar ne? Ona.
Oran: Skroz!
Anja: Bez boje…Pa eto.
Oran: Ma!
Anja: Neću skupiti ni za onu pustu haljinu.
Oran: Pa šta ćete uraditi?
Anja: Eto. Ne znam. Smislila sam da odem i ošmekam je celu, pa sašijem. Predivna je.
Oran: E, mudro. Eto rešenja!
Anja: A puno je para za nešto što ću ko zna gde nositi, a našla sam i jos dve pre neki dan, pa eto…smisliće se nešto. Samo još nogice malo da potamne i obući ću te kratke.
Oran: Pa da…glupo mi je da kažem da bih Vam ja dao novac u ovoj situaciji…
Anja: Oko…
Oran: Ali, da smo ono što nismo, naravno da bih pomogao da se to kupi.
Anja: Neću ni od mojih.
Oran: Samo da znate.
Anja: Kaže mama: „Dodavaćemo ti pa uzmi ako ti se baš toliko sviđa“.
Oran: Znam, ali mi je glupo da prećutim.
Anja: Isto mislim i ja sa Vama. Na jesen, ako treba odeća, tražite pozajmicu, ne dajem. Pozajmljujem :)
Oran: Mudrica, kažem ja. Vidi se da ćete biti dobra domaćica.
Anja: A kamata…mmmm :) Hvala Vam, hvala.
Oran: Od jednog dinara pravi dva, što bi rekla moja majka.
Anja: Baš. Pa, mora se. Nisam uvek, ali ne bacam na gluposti. Eto.
Oran: Pa i ne može se uvek…ako želis da budeš i lep i sređen…za žensko treba novca, baš.
Anja: Pa da znate da treba, da.
Oran: Da, da.
Anja: I za kremu, i za odeću, i za šminku, i za kosu, i za sve… + faks + knjige… + svašta još. Treba, baš.
Oran: Znam. Ne brinite, uskoro će plata…i biće…
Anja: Dobro je pa imate sinove, ne znam kako bi Vi preživeli :)
Oran: A ja sam rekao…da ako nekada budem ministar…da ću da uvedem dodatak za dame…u prosveti. Platni.
Anja: Uuuu, ima da Vam se ulagujem i oprostim sve loše dane koje ste mi priredili :) Ako budete ministar, naravno :)
Oran: Da nisam strašno ljut na Vas…
Anja: :) Ljutiša.
Oran: E, ovo je baš smešno…samo ja se i dalje ne smejem. Samo da znate.
Anja: Vodite računa o borama, znam.
Oran: I opet je smešno.
Anja: Da Vas koleginice ne komentarišu kako ste se izborali preko raspusta :)
Oran: More brišite, na kraju ću početi da se smejem!
Anja: hihiihihihi Neću bez Vas.
Oran: Ćut!
Anja: Ne želim.
Oran: Morate, hajte. Ja ću Vam mahati…
Anja: Mada bi nekako lakše bilo da Vas nisam upoznala, mislila bih da tako neko ne postoji, samo bi maštala o tome, eto.
Oran: Pa ako ste Vi Vi, mogao bih potpuno isto da kažem za Vas…
Anja: Presrećna sam, kažem, ali možda bi lakše bilo…
Oran: Čak sam i logično i zdravorazumski razmišljao…da li sam ja to u krizi, pa ne vidim dobro…
Anja: Ovako, on postoji, nepristupačan 100%, divan, eto. Pa, možda sam i ja u krizi ako ste i Vi. Možda ste mi preneli krizu, kriziramo oboje :)
Oran: Ne znam…Baš sam razmišljao…
Anja: I ja sam baš, baš.
Oran: Rekoh, možda dugo nisi ništa osećao, pa sada idealizuješ….sve sam računao…sve uzimao u obzir…
Anja: Ali nemojte idealizovati, nisam savršena. Ponavljam, nisam. Ja nisam savršena. Možda jesam ovako, ali kad sam ljuta-beži dalje.
Oran: Pa i ne idealizujem…fora je u tome što ja puno poklanjam na pamet i obrazovanje…
Anja: Veruj mi.
Oran: Ne znam da li sam Vam to rekao…To cenim puno…pa onda na šarm…osećajnost…
Anja: Mislim da jeste, i ja isto tako, zaljubim se u glavu i ono što ima, što jeste čovek zaista.
Oran: Naravno, i telo je tu bitno veoma…
Anja: Šaramantna sam???
Oran: Ali, verovali ili ne, najvise cenim pamet. Pa da, ako ste Vi Vi.
Anja: Hvalite još malo, ovo prija…
Oran: Pa evo još malo…Ako ste Vi Vi…
Anja: A znala sam, ali opet prija. Hajte.
Oran: Šarmanti…vrlo…duhoviti…
Anja: Hvala.
Oran: Vrlo…
Anja: Hvala, hvala Vam.
Oran: Emotivni vrlo…
Anja: Uh. Još koliko…Dalje…
Oran: Koliko vidim…i dama i domaćica, što je za svaku pohvalu…
Anja: Hvala. Trudim se. Hvala. Dalje :)
Oran: A verovatno s tim ide još nesto dobro, da ne budem bezobrazan…
Anja: Pa recite.
Oran: U paketu, što bi Vi rekli.
Anja: Neću shvatiti sada nikako loše
Oran: Mislio sam na ono, znate…Žena da bude domaćica u kući, dama na ulici…i…da oprostite, dalje znate :)
Anja: U spavaćoj? :) Uh.
Oran: Nisam mislio baš na to, ali tako pričaju drugi. Samo govorim neku izreku narodnu.
Anja: A?
Oran: Kažu kakva treba da bude idealna žena…Pa kao domaćica u kuhinji…dama na ulici…i u krevetu…razumete? Ali, ja ne razmišljam baš tako. Eto. To drugi pričaju :)
Anja: Ok, ok.
Oran: Dalje…Pametni ste…baš.
Anja: Hvala Vam.
Oran: To bih nazvao prirodnom inteligencijom…Obrazovani, poprilično..
Anja: Pa sad, prorodno i malo obrazovanja :)
Oran: Imate dobru dušu.
Anja: Hvala, hvala.
Oran: Dobra ste osoba…
Anja: Oko, moramo da ponovimo ovaj razgovor :) Ovako volim da slušam baš.
Oran: Ako ste to Vi Vi…imate i savršeno telo…
Anja: :) Imam, znam, ali hvala.
Oran: (gle, to stavih na kraju)
Anja: Pa telo će se vremenom promeniti.
Oran: I ja sam strašno ljut na Vas takvu!
Anja: Ne.
Oran: Pa da, naravno..ali uvek može da izgleda dobro relativno.
Anja: I ja Vas strašno obožavam takvog, strašno.
Oran: Ja nisam rekao da Vas obožavam…
Anja: Ma ja znam da lepo izgledam, ali to ne stavljam u prvi plan.
Oran: Rekao sam samo da sam strašno ljut na Vas takvu.
Anja: I ja Vas strašno obožavam Vas takvog. Jasno? Jasno Oko? Ja Vas.
Oran: Nije! I neću da mi bude jasno! Ja sam strašno ljut! Na neku tamo!
Anja: Ljutišaaaaaa.
Oran: Eto!
Anja: Ljutiša.
Oran: Ljutiša, nego šta!
Anja: Idem, Oko. Zovu.
Oran: Mah, mah.
Anja: Moram baš.
Oran: Mah, mah.
Anja: Ćao.
Oran: Mah, mah, mah, mah.
– nastaviće se –
Pedeset četvrto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
