Anja: Zdravo, Orane.
Oran: Prestanite.
Anja: Jeste li Vi ovde zbog mene?
Oran: Jesam, da.
Anja: :) A zašto me ne konstatujete ako ste već tu zbog mene kao što kažete?
Oran: Postoji dva posto nade da ste Vi Vi u potpunosti, i radi tih dva posto sam ja ovde, još uvek…ali sve ima svoje vreme trajanja, baš.
Anja: Ok
Oran: Ko čuo – čuo, ko nije – opet lepo.
Anja: Dosadni ste sa tim, baš.
Oran: Znate, ja već imam puno onih koji me muče…i ne čuju…i ne razumeju…i ne poštuju…i ne shvataju…i…da ne nabrajam…
Anja: Da, Oko: Niko Vas ne čuje, niko baš. Možda niste ni Vi njih kada je trebalo da se čuju, ili razumeju, ili poštuju, ili shvataju.
Oran: Ne treba mi još jedna takva osoba, uopšte mi ne treba. Prekinite da mi se obraćate.
Anja: Pa zašto ste onda ovde?
Oran: Prekinite. Meni takva osoba poput Vas sada ne treba, uopšte…a samim tim što ste dozvolili ovu situaciju pokazali ste jedan deo svoje ličnosti…
Anja: I Vi isto tako, isto baš.
Oran: Pokazali ste da Vam nije stalo do mene u bilo kom smislu…Prekinite!
Anja: Neću.
Oran: Prekinite.
Anja: Vi mene ućutkujete?
Oran: Prekinite.
Anja: Prekinite Vi. E takoC. Fino. Kukavice idu. Baš. Kva, kva Orane. Nemam više snage da se trudim, baš nemam. Ni želje, eto.
Oran: E, to sam hteo i ja Vama još da kažem…
Anja: Onda prestanite sa tim.
Oran: Dakle, zdravorazumski…kad Vi meni sada ovako govorite i radite…kako li će tek biti ukoliko se naš razgovor nastavi…
Anja: Vidiš li koliko je sve ovo buđavo?
Oran: Iz toga ću izvući zaključak…
Anja: Želis me za sagovornika, a prekidaš uveče. Svašta.
Oran: Da je sve ovo strašno buđavo, što bi Vi rekli…Pokušavam da budem normalan i da normalno ovo završim…jer Vi definitvno niste ono šta sam ja mislio da jeste. Pogrešio sam.
Anja: Da, ali ne znam zašto tako, kod Vas ili sve li ništa. Ima li sredine neke?
Oran: Vrlo sam pogrešio, prosto ne znam šta mi bi. Pa Vi mi nanostite bol…a to nije cilj moga druženja sa Vama…naprotiv…
Anja: I ja pogreših kada ste Vi u pitanju, prosto ne znam šta mi bi. Stidim se nekih izjava, baš.
Oran: Sve suprotno od toga.
Anja: Ali ja ne želim da nanoosim bol. Razumete?
Oran: Ja se ne stidim ničega…
Anja: Ako me drndate, kako da odgovorim na sve to, bre?
Oran: Sve što sam rekao, rekao sam jer sam tako u tom trenutku mislio…i jer ste u tom trenutku Vi bili vredni tih izjava…
Anja: Ja se stidim i povlačim svašta, baš. Bilo je ishitreno.
Oran: Dobro, povlačite koliko hoćete, ionako ću ih upravo sada sve i izbrisati.
Anja: Ok, Vaša stvar.
Oran: Kao što sam još jednom brisao, samo što sam bio slep kod očiju pa nisam video da je već tada trebalo prekinuti razgovor.
Anja: Čudi me da niste već jer posle svake svađe to radite.
Oran: Mislio sam…Ali, očigledno, prevara samoga sebe.
Anja: Jasno. Jasno, baš. Hajte, nemam snage više. Rekoh Vam, više je mnogo ovog mučenja, mnogo baš.
Oran: Pa slažem se, baš. A u stvari, želeo sam da Vam na kraju kažem, i to će Vas valjda napokon odlepiti od mene…
Anja: Zadržite za sebe i ljude oko Vas.
Oran: Ja više ne želim uživo da Vas vidim.
Anja: Ni ja Vas :)
Oran: Eto.
Anja: Eto.
Oran: Pa to sam znao i pre nego što ste rekli. Eto, fino, kao ljudi lepo da se raziđemo.
Anja: Zamarate me, Orane.
Oran: Zamaram?! Ne zamaram, nego se trudim da me više ne kontaktirate.
Anja: Jako ovakvim razgovorima.
Oran: I da ovo što mirnije podnesem. Pa to stalno kažete, pa me posle kontaktirate…u tome je fora. Ne želim više to. Niti želim više da Vas vidim.
Anja: Alo, čuj…ako je tebe baš briga za mene…i mene je isto za tebe…
Oran: Zaluđvanje..i tako to…Nije baš briga, već jednostavno ne mogu više…Vi mene mučite, ja to više ne mogu da trpim…niti želim…Takva, kakva ste sada, niste osoba za bilo kakav kontakt sa mnom…onda, nema potrebe ni da Vas viđam…i jednostvno, to je to.
Anja: Dobro, Orane.
Oran: Samo da se lepo, zarad onih finih razgovora, i zarad kulture i vaspitanja…fino pozdravimo…
Anja: Ma preskočite, nije važno. Nemam snage za to.
Oran: I da više nikada ne kontaktiramo jedno drugo. Neću ništa da preskačem, pokušavam da sve izdefiniem do kraja…
Anja: Nema potrebe, dosadno je.
Oran: Ja više neću dolaziti ovde bar neki period, za svaki slučaj…
Anja: Kako želite, Vaša stvar. A kako ću Vas videti onda???
Oran: A molio bih Vas da me izbrišete iz kontakata…ja ću Vas svakako sada, posle ovog razgovora.
Anja: Dosta sa moljakanjem…baš.
Oran: Nije moljakanje uopšte.
Anja: Radite kako želite. Vaša stvar i ne kukajte više.
Oran: Dobro, samo tražim od Vas da me ne kontaktirate više, ako to uopšte shvatate.
Anja: Stvarno je dosadno i bezveze.
Oran: Nije uopšte dosadno i bezveze…
Anja: Meni jeste. A Vama kako je, ne znam. I da znam, to se preko noći menja kod Vas. Baš.
Oran: Menja? A šta se to promenilo do sada? Da li sam promenio nešto ššto sam rekao? Eto, vidite. Ništa.
Anja: Ne, nemam snage.
Oran: A kod Vas se menja stalno…
Anja: Više, zaista.
Oran: Samo kao nećete…pa posle hoćete…igrate se…
Anja: Menjate sve posle razgovora jednog, posle popodneva.
Oran: Što je možda Vama zanimljivo…
Anja: Posle noći.
Oran: Zamajavate opet, naravno. Ne slušate…i tako dalje.
Anja: A šta to treba da poslušam? Šta to?
Oran: Ja Vas još jednom najlepše molim da me više ne kontaktirate jer ne mogu više to da podnosim.
Anja: Ali trebate mi, a nervirate me u poslednje vreme, baš.
Oran: Jednostavno ne mogu više, i to bi valjda trebalo da Vam bude jasno. To što Vam ja trebam, za to ćete ovde naći stotine muskih…ja ne mogu da se svađam, prepirem…menjam raspolozenje stalno…Ja sam konstantno raspložen, vedar, i optimističan čovek…A sa Vama postao sam sušta suprotnost…i to uvek zahvaljujući onome što Vi proizvedete…E, pa to mi stvarno u životu ne treba, zaista.
Anja: Onda bežite od mene ako Vam je loše, ne znam ni zašto ste bili uopšte, idite.
Oran: Jeste Vi divan sagovornik kada želite to da budete, ali Vama kada je dobro ne odgovara…pa namerno izazivate neku nepostojeću krizu…i to periodično…Što meni, zaista, ne odgovara…i to ne samo da mi ne odgovara, već me uništava. I sada kažete idite, a sutra se javite…i kao sve u redu…E, pa nije sve u redu. Nije sve u redu. Da li Vam je to jasno?
Anja: Idite, nećete me videti sutra.
Oran: Nije sve u redu.
Anja: Idite više.
Oran: I neću više da učestvujem u Vašoj igri uopšte…
Anja: Jasno, idite sad.
Oran: Nađite nekoga drugoga ovde…ima ih dosta…
Anja: I ne zamajavajte više. Hoću, zdravo.
Oran: Igrajte se sa drugima, a mene ostavite na miru…
Anja: Ok, hvala. Zdravo. Ćao.
Oran: Dosta sam Vam bio partenr u toj Vašoj igri. I previše, rekao bih.
Anja: Tako je…divni ste bili. Pozdravljam Vas sada i zdravo više, nemam snage. Zaista.
Oran: Pa naravno da sam divan bio, takav sam i sada, a takav ću i ostati, čak biti još bolji vremenom, verovatno. A budite i Vi, bez obzira ko ste, onakvi kakvi ste kada su razgovori sa Vama bili nešto što se pamti…E, takvi budite.
Anja: Važi, hvala.
Oran: A ne ovakvi, kao što ste ovih dana.
Anja: Ćao.
Oran: To Vam je moja preporuka.
Anja: Izvinite što ste trpeli.
Oran: Pa prihvatiću izvinjenje, zbog svih lepih trenutaka…one bolne pokušaću da zaboravim…mada znam da neće to ići lako…Ali, ovo sada govorim zdravorazumski…Bio sam u pravu…Vi jeste bili, jeste i sada…a i ostaćete uvek…deo mog života.
Anja: Hvala Vam.
Oran: Ostavili ste neizbrisiv trag.
Anja: Hvala Vam, hvala. Mislim i da ćete Vi kod mene imati delić Vaš…
Oran: Hvala na svim divnim trenucima koji su me inspirisali i motivisali…
Anja: Ništa, prijalo je oboma.
Oran: I poneću od Vas još jednu stvarčicu…
Anja: Koju?
Oran: Pa možda je i dobro što nikada neću saznati koliko zaista imate godina i kako izgledate…
Anja: Aha.
Oran: Uvek ću se sećati…i u sebi verovati, jer mi tako odgovara, naravno…Da me je simpatisala jedna pametna, obrazovana, inteligentna…
Anja: Da, ali zašto Vam odgovara ako Vas povređuje?
Oran: Izuzetno zgodna, lepa…fina, kulturna, lepo vaspitana…
Anja: Hvala, hvala ti.
Oran: Devojka…I to će mi davati samo inspiraciju, podignuće nivo samopoštovanja…samovrednovanja…Daće mi novu dozu hrabrosti…vere u sebe…
Anja: Tako i treba, baš. Možda sam se i zato pojavila u Vašem životu. To je bila moja misija kod Vas i drago mi je zato.
Oran: Eto, to će biti svakako…i neću više skrivati pogled od dama Vaših godina, nikako. Sve sam mislio da sam nešto manje vredniji…sitniji…manji…i tako to, slično tome. Sada je to nestalo.
Anja: Zato sam i bila sa Vama. Drago mi je.
Oran: Moje sagledavanje nekih stvari u životu se potpuno promenilo…
Anja: Laka noć. Pozdravljam Vas.
Oran: Pa samo jos nešto…
Anja: Moram…
Oran: Onda nije ni bitno…Pozdravljam Vas i želim sve najbolje…
Anja: Pozdravljam Vas.
Oran: I molim još jednom…
Anja: Prijatno.
Oran: Nemojte me više kontakrirati, ne želim to. Ne želim ništa više od Vas. Svako dobro.
Anja: Izbrišite moj broj, molim Vas. Toliko.
Oran: To je već urađeno.
Anja: Ok. Pozdrav.
Oran: Svako dobro.
– nastaviće se –
Pedeset deveto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
