10. Decembra 2019. | 05:43
Početna / Magazin / Osvald Tomović: Ponavljači

Osvald Tomović: Ponavljači

Dok se deo grada u kom živim nalazi u snegu i oblacima ja se bavim razmišljanjem i raznim drugim stvarima. Istini za volju, oblaci su zapravo magla koja se spustila na dušu ovog dela grada i sve ulične svetiljke imaju zanimljiv, difuzni odsjaj, trava je zelenija, drveće se pokrenulo u šarenilo, a beton sija.

Romantično je, naročito kad u pozadini neki voz zasvira. Preko puta moje zgrade je Košutnjak, zelenilo, šuma i magla. Iznad je nebo koje je ponekad u svim bojama. Sve u svemu idila savršena. Onda pogled na monitor i prisere mi se. Eto lepote. Pet miliona citata preko raznih društvenih korzoa piči klot do Amigdale, a onda citati inkorporirani u tekstovima kao dokaz nečijeg uma da je nekad nešto pročitao i da svoje nabiflovano znanje može da upotrebi u svakom trenutku na opšte oduševljenje. Oduševljenje je mlako, prosto kao da ga nema, ali citirač, koji bi da bude recitator, ne popušta. Posle jednog autora dohvati drugog i nastavi besomučno da izvlači citate. Posle drugog ide i treći, pa i četvrti, pa redom koliko ih nađe, ali na latinske ili nedajbože srpske izreke ne prelazi citirač, jer je on iznad toga. Onda počne da miksuje autore. On je edukovan lik naše sadašnjosti, sofisticiran i sav namunjen, on je neko ko razmišlja… Da, da, tako on/ona/ono sebe vidi, a najželja nad svim željama je da ga i drugi vide tako. Onda želja postane opsesija i počinje da nalazi stranice sa citatima, da lepi fotografije koje potkrepljuju misao, a vrlo brzo postaje „duhovit“, pa lepi fotografije koje su protivne smislu citata, ili daju citatu drugi smisao. Zatim nastupa faza manijačenja, pa izmišlja sam citate, ili počinje da citira bez navođenja izvora predstavljajući sebe kao znalca i iznosioca svojih ideja i tako u nedogled…

Bućkuriš koji se smotao u glavi ponavljača postaje ustajala smesa nekog vremena kog više nema, koje je prošlost i koje nije za ponavljanje, jer nije valjalo, ali ponavljač nema ništa drugo. Jedini spas koji njegov ego u potrazi za smislom vidi je mešavina citiranog i prepisanog u sadejstvu sa prošlim vremenom koje se prenosi u sadašnjost i proglašava tradicijom, ili „zlatnim vremenom“, ili sjajnom prošlošću za kojom se onda pati, uzdiše i koja se priziva. Tako citirač postaje anahronik i u njemu se rađa mržnja prema svemu savremenom. Mržnja sama po sebi je uvek bila u njemu delatni faktor, ali sada ima i cilj. Ne valja sadašnjost, jer u njoj njega nema. Ništa nije dobro što ne može da se poveže sa nečim prošlim, ništa ovovremensko nije kako treba, jer nema uporište u tradiciji.

Ako nije neki velikan nekog prošlog vremena dao jasnu definiciju nečega to nešto ne treba da postoji, jer ga nema u citatima, ili u parafrazama ranijih delatnika uma. Ako ne može da se nađe citat iz prošlog vremena onda to nešto sadašnje treba uništiti i ne dati mu da živi. Sredstva nisu bitna, bitan je cilj. Još citata naći, brže, brže, sadašnjost nije vredna, uništiti, unakaziti, povrediti, samleti, novi citat, nova parafraza… „Seneka? Ko je to? Nije važno, citiram! Tacit? Citiram! Duško Radović? Citiram! Pekić? Citiram! Antić? Citiram! Prever? Citiram! Još, još, još… Dajte mi sve, samo ne savremenike, oni svi lažu, svi su pokvareni i zli i ja ih mrzim!”

Tako se pokreće lavina mržnje koja ne samo što forsira sve što nije ovdašnje i sadašnje, već počinje sigurnim putem da uništava sinhroniju savremenosti i u tom uništavanju da pronalazi svoj smisao. Latinske, peruanske, eskimske, brazilske i ostale belosvetske izreke su bolje, njihovi mislioci su sposobniji i maštovitiji, jer ono što nas ovde okružuje je jedino vredno prezira i destrukcije.

Ponavljači tako postaju delatna ruka uništenja, jer u silnoj želji da dokažu svoje ‘malo ja koje bi da bude veliko ja’ im ništa nije sveto, niti vredno poštovanja. Sve je samo odraz mrtvila za koji tvrde da ih okružuje, a zapravo ga svojim večitim ponavljanjem i nametanjem svojih “dok-mešam-ajvar-i-pušim-kurac-ili-dajem-dupe-svom-šefu” – mudrosti proizvode. Tako su ponavljači u bilo kojoj sferi zajedničkog življenja neprijatelji savremenosti, a savremenici su njihov omiljeni plen. Od početnih aplauza koje su tražili od savremenika se cela priča pretvara u potražnju za obožavanjem, pa za žrtvom, pa za ukidanjem savremenosti… A sad odo da slušam Mocarta i da gledam Otpisane.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Osvald Tomović

Osvald Tomović
Živi i radi u Beogradu.