fbpx
spot_img

Poezija je ponovo u modi: Kad ljubav zamiriše na čokoladu

User comments

Osvrt na priče iz „Kutije ljubavi“ Helene Himel

„U ovom svetu samo ljubav zaslužuje baš sve. Ostalo nema nikakve logike.„

Paulo Koeljo

Kada sam počela da iščitavam priče iz Helenine kutije ljubavi, pomislila sam isprva, koliko imam sreće, kada je meni dato da o njima nešto i napišem. Ponovo čitam i shvatam da sve ono što ću napisati, tako je malo u odnosu na to šta ćete osetiti i doživeti kada budete uzeli u ruke ovu knjigu. Poteći će vam i poneka suza, a to je dobro, jer suze čiste i bol i dušu, i verujte mi, nakon toga nećete više biti isti.
Helenu sam prvi put upoznala u jednom, neobično lepom dvorištu, u predgrađu Zemuna. Čitala je jednu od svojih priča, i delovala kao neko ko dolazi sa druge planete, sa ciljem da podseti ljude na dobrotu. Bila je to privilegija, kao što je i ovo sada, biti u prilici i zabeležiti impresije o onome što me je dirnulo u srce, dok sam šetala po stranicama, sa kojih osećam samo čistu ljubav, toplinu, plemenitost i mudrost. Ono što Helenu pokreće, jeste ljubav, ali univerzalna, čista ljubav prema čovečanstvu. Odnos poštovanja prema ličnosti, razumevanje ljudske prirode i ono što malo njih u sebi nosi, a što lagano išćezava, a to je milosrđe. Veći deo priča koje su preda mnom, a uskoro i pred vama su nagrađivane, objavljivane u mnogim književnim časopisima i portalima, sada po prvi put sabrane u predivnu knjigu, kreću na putovanje, verujem i oko sveta. Neka se pripreme na to da će biti i prevođene i prepričavane i ponovo objavljivane još dugi niz godina.
Šta je to u njima tako posebno?  Helena, koja je udahnula život i svetlost u najobičnije životne situacije, koristići vešto rečenice, duge i kratke, dijaloge, postavljajući pitanja i odgovarajući na njih.
Helena bira da „Vilenjacima“ započne svoje pripovedanje. To nije slučajno, jer Vilenjaci su veoma važni. Otkriva nam da su upravo oni odavno smislili pravo ime za Ljubav.
Kroz priče se prožima i doza duhovnosti, humora, pa nas vuče na čitanje, interesantna i bliska u temama kojima se bavi. Pokrećući filozofska pitanja života, daje nam trodimenzionalne odgovore u kojima definiše ljubav u svim njenim oblicima. Priče imaju elemente dramskog, a dijalozima postiže dinamičnost i već vidim neku od priča, koja se na pozornici izvodi kao duo drama.
Ispred nas postavlja obične životne situacije, podižući ih na viši nivo, iznad banalnosti, pokazujući da je uspela da razume i da se ne miri sa postojećim, već želi da se bori za bolje i da neće odustati.
„Čokolada“ i „Sladoled“ su priče iz kojih ćete otkriti da mnogo toga lepog možemo pronaći u „malim stvarima“. I taman kada ste pomislili da ste sve razumeli, da je sada sve savršeno, ona nastavlja dalje, i verujte mi na reč, da će vam to delovati potpuno u redu, kada zatraži:

„Jednu zvezdu, molim“.

I onda počinje u vama da se budi nežnost i već ćete imati osmeh na licu, jer kreće Manifest ljubavi u priči „Uz 14 osmeha do sreće“, gde ćete videti da sreća prati hrabre i daje nam recept, koji obavezno zapišite i nosite svuda uz sebe, jer zatrebaće vam sigurno, a obavezno ga podelite i sa prijateljima.
Osetićete zaista sreću i uz miris kafe, obratiti pažnju na ljude s kojima se svakodnevno srećete u tramvaju, na ulici, a ne primećujete ih. Kako bi bilo da se osmehnete umornoj prodavačici na kasi. Kiša vam neće biti neprijatna, već ćete uživati plešući pod kapima. Zbog kolača vas neće gristi savest, jer njeni kolači mirišu na ljubav, i nemaju kalorije.
Ako ste zaboravili na komšiluk, Helena nije. Njen komšija takođe ne zaboravlja da čestita rođendan. Neće nam dozvoliti da zaboravimo prvi poljubac. Izvešće nas i kada smo neraspoloženi u večernju šetnju – korak po korak.
Uči nas Helena da život i sreću grade najobičnije male, a tako važne stvari, a jedna od najvažnijih je osmeh koji nudi potpuno – besplatno.
Ona ima recept za ljubav i sreću. U svakoj priči je po jedan za prevazilaženje straha. Za veru u bolje, za podsticaj i podršku koja će pomoći u sticanju samopouzdanja, danas toliko potrebnog. Helena nam u ruke daje kompas, da se ne izgubimo. Uči nas da verujemo i to tako sigurnim rečima.
Ja počinjem da joj verujem i ne plašim se više toliko ljubavi. Osetićete kada je pravi trenutak. Baš sada i uvek.

„A ljubav može li ona pobediti strah ?
Ona je najveća ljudska hrabrost. Svakodnevno
mu se suprotstavlja. Opire. Bori. Ali i čeka.
Pravo vreme. Pravi trenutak. Možda baš sada.
U prošlosti. 

U priči „Iluzija“ će vas, uz pomoć slika, odvesti u ambijent gde ćete se prepustiti magiji muzike uz Koenove ploče, miris bombonjere sa staklenog stočića. Mirisaće košulje boje cimeta. Odvešće vas na mesta traženja, lutanja kroz metroe koji su „mesta kratkih uzdaha“ i bezbroj drugih slika koje grade atmosferu i ambijent satkan od čestica ljubavi.
Čini mi se da bi se od njih mogao napraviti kratkometražni film koji bismo gledali s nekim dragim ljudima na matineu i nakon toga bi prijala topla čokolada uz koju bismo mogli da pričamo o impresijama. Ujutru bismo, još uvek pod utiskom, bili spremni da sednemo na „stepenice na kojima se obične donose važne odluke“.
Prošetala nas je Helena sitnim koracima po savesti, upitala i preispitala. Sela je sa promrzlom devojčicom da  zasvira gitaru i osvestila nas da je hrabrost kada se sam boriš za poštenje i da je „dobro kada nije gore“. Podsetila nas je na radost davanja u priči u kojoj dečak pomaže prolazniku, dok ostali okreću glavu. Helena je neko zbog koga nam neće biti svejedno da ovaj život provedemo okrećući glavu od tuđe patnje, bola i nesreće. Izvući će iz nas i ono malo zrno humanosti. Naučiti nas da suze nisu sramota, već olakšanje. Da je ravnodušnost smrt duše.
U njenim pričama likovi su obični, mali ljudi u svim dobima života, od deteta do starca. Tema je Ljubav u svim oblicima ali ona prava, hrišćanska – univerzalna. Podseća nas da ćemo svi jednom biti stari, isto kao što mladost ne trpi čekanje, ona će nas zaustaviti, naterati da gledamo njenim očima i očima mnogih drugih, zbog kojih se vredi boriti da ovo društvo bude bolje i humanije.
Kroz priče upoznajemo Helenu, kao devojku kojoj je stalo, a s njom i njene svakodnevne destinacije. Kao istoričara umetnosti, nekog ko je izabrao da mu poziv bude ljubav i lepota, ona ulazi duboko u suštinu života.
„Intro“ je njena priča kojoj dajem primat i koja je za mene odgovor na mnogo toga što stvara nemir, ono što od iskona i u beskraj ponavljamo boreći se u sebi, ulazeći u svoju suštinu i izvan nje sagledavajući, delujući u jednom krugu, u kojem se krećemo ulazeći, izlazeći u sopstvena razmišljanja i ponovo natrag, u beskraj dubine.

„Intro. Bližnjih. Tebe. Mene. Svih nas. Tišina. I ona nadljudska moć. Smeh. Kao reakcija na sad. Ovo. Sve između nas. I glas. I pogled. I pozdrav. I tiho zatvaranje vrata. I izlazak. I priželjkivanje povratka. I mogućnost za delovanje. I isprika. I nov korak. I opet intro.“

Zatim sledi vožnja taksijem u kome ćemo saznati da treba pratiti znakove na putu i stati samo onda kada je to potrebno, i to zbog ljudi koje volite. Ohrabriće nas da nastavimo dalje i nakon razočarenja. „Pismo za Liz“,  koje oživljava magiju. I obavezno spremite paketić maramica da obrišete suze koje će vam krenuti kada budete čitali priču „Kupi mi čokoladu“. Veštinom pripovedanja je uspela u samo nekoliko rečenica da sažme suštinu odnosa roditelja i deteta. Dečiju bezazlenost i roditeljsku brigu, greh i pokajanje. Kao moderna pepeljuga Helena je savremena spisateljica, a njene priče emotivne crtice, koje tematikom podsećaju na priče Ivana Cankara i Anotana de Sent Egziperija.
Ulazeći hrabro u dubinu, otkriva smisao života kao temeljno filozofsko pitanje koje usmerava prema oblastima koji se bave verom, religijom i etikom, nudeći odgovore koji pokreću nova ili druga moguća pitanja.
Tajni sastojak ovih priča jeste osmeh, i to potpuno besplatan. A ako budete imali prilike da upoznate Helenu, videćete taj osmeh na njenom licu koji je neodoljiv, baš kao i priče koje sam imala prilike da pročitam i da zahvaljujući njima, postavim sebi mnoga pitanja o životu i njegovom istinskom smislu. Da li smo dovoljno hrabri da pustimo ljubav u naša srca ili da je sačuvamo u kutiji, koju ćemo samo povremeno otvoriti i to za nekog posebnog. Takve su i ove priče, blago iz kutije, naizgled obične, male, obavijene mašnom, a unutra prava dragocena i beskompromisna, prečišćena ljubav, darovana sa 14 osmeha.
U današnjem vremenu, u kojem smo preplavljeni knjigama pozitivne psihologije, obuzeti traženjem smisla života, priče iz „Kutije ljubavi“ će vam biti sasvim dovoljne da promenite način razmišljanja i obogatite svoj život, oplemenjujući ga dragocenim porukama iz naizgled, sasvim običnih priča.

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

 

Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.