Godinama sam se zaljubljivao u nestabilne devojke
Sve one koje je trebalo spašavati
Vraćati im nadu, veru, smisao
Koje te pozovu u pola noći i kažu ti –
Sama sam, ne znam šta ću sa sobom, mislim da ludim
Dođi kod mene ili dolazim. –
Ništa sa njima nije bilo jasno i sigurno
I jedva da smo mogli da vežemo nekoliko mirnih dana
Večito su bile na nečemu
I večito su tražile nešto što će da im skrene misli sa sebe
Zato opijati i alkohol
Zato silni rituali i religije
Samo da bi nekako popunile osećaj praznine
Osećaj da nisu same
Stalno ih je nešto vuklo na dno
I stalno sam imao potrebu da ih spašavam
Danas bi rekle da su našle sebe
Smisao, ljubav, sreću
Već sutra totalni raspad sistema
I sve iz početka
Da li sam preko njih zadovoljavao svoju radoznalost
Da li sam preko njih imao dodir sa zabranjenim
Da li sam hteo da budem heroj u njihovim očima
Ili sam samo bio zavisnik njihove slobode
Danas bih nešto na šta mogu da se oslonim
Nešto čiji se svet ne ruši iznova svake noći
Nešto što može bez svega onoga što stvara zavisnost
Nešto što može mirno i lepo sa drugima
Nešto što može mirno i lepo sa sobom
Neko pored koga može bezbrižno da se uspavljuje i budi
Ako to uopšte postoji
Ili uvek mora da kida i boli
Ili uvek mora da cepa i ranjava
A ja da večito glumim spasioca
Ne sluteći da sam najveća žrtva
