fbpx
spot_img

Poezija je ponovo u modi: Trenuci ukradeni vremenu

User comments„... Sivo i hladno januarsko jutro, baš kakvo volim, na putu do Moskve… Voz krivuda kroz tajge i tundre, uz muziku ruskih cigana, a ja se tebi nadam. Voleću te oči plave koje me čekaju – tamo kuda putujem. Ne kudim, samo putujem. Ne bežim, vraćam se sebi. Pitaš me – gde ću? 
U Moskvu – u mislima. Na pesničku noć u Puškinov kafe, kao nekad nas dvoje moj dragi, razočarana neprežaljenim odlukama koje su ostale u neodlučnosti i sad se kaju. Vraćam se sebi u mislima na Puškinov skver gde počelo je sve – i taj njegov pogled blag, u očima sete trag, u rukama Tatjanino pismo i sva ta radost ushićenja… prva radost što te volim – zaljubljena…“

„Na putu za Moskvu“ (Porubljeni snovi)

Nije lako obići Moskvu kada imaš malo vremena, tačnije kada si samo na proputovanju, kada te put  vodi dalje na Istok, ali to je već druga priča. Zaustavljam se ovde – na mestu gde započinje moj dugogodišnji san. Postojalo je vreme u kojem sam razmišljala šta je to osim babuški i eventualno samovara, što bih želela da ponesem sa sobom, a da nije sećanje.
Ono što sam želela da obiđem u Moskvi jeste Crveni trg – prva asocijacija na Rusiju, potom Kremlj, moskovski muzej, Lenjinov mauzolej, zatim Crkvu Svetog Vasilija čiju je izgradnju naručio car Ivan Grozni i naravno Puškinov muzej. Za sve to će trebati više od nekoliko dana, a mi smo imali samo dva ili tri. Ipak, ostalo je dovoljno vremena i za razglednice. Fotografije često nisu dovoljne. Poslati razglednice sa pečatom moskovske pošte, biće savršen osećaj u rukama vaših prijatelja. Pod obavezno – nekoliko rečenica i pozdrav na ruskom. Ipak, sve to nije dovoljno za moj senzibilitet. Uvek me vuče nešto drugo. Nisam neko ko mnogo voli da obilazi grad, bez obzira na to što uvek možete saznati više od turističkih vodiča, kustosa i istoričara. Ono što mene privlači osećaj je trenutka. Kasnije ga dugo čuvam i pakujem u svoj muzej uspomena koji mi je uvek dostupan, jer ga nosim u sećanju. Zato su moji obilasci pomalo formalne prirode, dok ne posetim mesta koja su mi na spisku prioriteta. Ovog puta Kafe Puškin iz mnogo razloga. Mesto iz mojih maštanja o putovanju s nekim ko je poseban i ko bi mi čitao stihove baš na tom mestu, ili ja njemu. Nešto slično obnavljanju zaveta koje smo u svakodnevnici negde zaboravili.
Kafe Puškin krije mnogo tajni noseći magiju jednog davnog vremena koja još uvek traje. Omiljeno mesto mnogih boema, pesnika i umetnika. U baroknoj vili izgrađenoj krajem 18. veka, na Tverskom bulevaru u autentičnom enterijeru stare aristokracije zakoračićete u drugu dimenziju. Ponesite sa sobom bar jednu pesničku zbirku – Puškinovu, kako biste imali kompletan doživljaj jednog vremena u kom su živeli i mesta koja su posećivali tvorci stihova – pesnici. Osetiti se delom jednog vremena teško je opisati običnim rečima. Puškina su često viđali kako šeta bulevarom koji je otvoren davne 1796. godine. Kafe Puškin i toplu čokoladu, ljubav prema Rusiji i jednoj Natali opevao je Žilber Beko u čuvenoj šansoni. Melodija nije svirala, a mi nismo naručili toplu čokoladu. Čaj natočen iz samovara je bio dovoljan kao i toplina ljubaznog ali diskretnog osoblja. Ne smetaju ni turisti za obilžnjim stolom, jer jutro je i niko ne žuri. Razgovori se mešaju ali vi ste fokusirani na enterijer ispunjen posebnim mirisima, kako onim iz prošlosti, tako i mirisom ruskih specijaliteta.
Trenutak u kojem se snovi ostvaruju obično nije tako poseban, ali ovaj – pamtiću zauvek. Sigurno je lepši od onog – dok se čeka. Pogled i osmeh preko puta. Na ovakvom mestu je blagoslov imati nekog ko će ti uzvratiti nežnim pogledom. Neko kome bezgranično veruješ na putovanju u neko čudno, moglo bi se reći nestabilno vreme. Vaša se bliskost pretvara u spojenu zamišljenu liniju. Jutro u Moskvi, maglovito i januarsko. Razgovori o poeziji, vremenu, knjigama, ljudima, psihologiji, putovanjima, o smislu i besmislu može se odužiti do večeri. Doticanje srži postojanja postaje umetnost razgledanja duše.
Pomislih kako nije sva lepota smeštena u muzejima koje smo obišli, saznavanju novog ili prepoznavanju naučenog. Sve te nivoe edukacije smo prešli kao u igricama. Postoji nešto mnogo više od toga – imenujemo ga ljubavlju. Zaustavljanje daha i osećaj atmosfere ispunjenosti prisustvom nekog posebnog s kim možete podeliti sve te trenutke ukradene vremenu. Zašto ukradene vremenu? Zato što bežimo od sebe i onoga što bi mogli pronaći u dubini. Često je bolje ostaviti razmišljanja za neke druge trenutke. Uvek ima vremena da se otvore nova poglavlja. Zato bežim vremenu uzimajući za sebe ono najbolje. Pritom nisam kompletna ako sama u tome učestvujem. Želim da podelim svaki trenutak sa ljudima koje volim.
Zastajem kroz sećanje. Koristim podarenu mogućnost da se setim magije trenutka koja me obavila kao najnežnija svilena tkanina. Želim da čulima upijem melodiju i ispočetka preslušam zapamćeno. Koncert mladog pijaniste koji se odužio zbog hladnoće u beskraju ruske beline. Tamni kačket preko njegove svetle kose i nemirni uvojci. Ceo svet pod nogama sažet u jednoj snežnoj noći. Boljšoj teatar i Crveni trg. Naš razgovor o Dostojevskom i veri koja nas je dovela na trenutak u zemlju prepunu istorije koju i sami vekovima poštujemo i koja je nezaobilazno iskrena, sa kojom smo rasli kako u visinu tako i u duhu. Nepregledno prostranstvo pravoslavlja koje se prosulo poput staklenih perli izazivajući u grudima uzdah i suze koje kreću izazvane nežnoću i ponosom, jer ovde si deo istorije duge vekovima. Carska Moskva i ljubav. Putovanje iz snova koje, verujem nije mnogo promenilo svoj ritam i put. Dovoljno dugo da stigneš na vreme i suviše kratko da propustiš godine. Ali i godine su relativne. Vreme ne igra ključnu ulogu, naprotiv, ovde još uvek vlada sve ono suprotno luksuzu, a oni koji su na njega navikli neka ponesu beskraj ljubavi sa sobom, jer u mirisu prošlosti sve odiše veličinom jednostavnosti – iskonski iskreno. Sjaj je uvek samo spoljašnja manifestacija sujete. Ostalo je uvek isto samo vam se čini da se menja. Ne dozvolite da se život događa nekom drugom dok ostajete na peronu čekajući senzacije. One ne postoje. Ostaćete zauvek na tom peronu dok ne prihvatite da je život ono što se događa – sada i ovde.

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.