fbpx

Ljiljana Skelić Vemić: Tiho prolećno veče

Kada pođem u selo moje,
obično to bude tiho,
prolećno veče.
Dočeka me kuća
ograđena tarabom,
stara vinova loza
ispod koje sednem.
Opijena zelenilom uspomene po dvorištu nižem.
Šeboj kraj mlekara majka posejala,
kraj kapije jorgovan miriše.
Vidici se suzili,
daleka čar zaspala.
Misli mi prekide
zrikavac sa pesmom
o sunčanom danu.
Zadrhta mi oko na srećno detinjstvo,
zaplakaše sa mnom
ispucale strehe.
Ljiljana Skelić Vemić
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.