San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri.
Sada tuđina peva k’o more i zabrinutost,
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže.
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti,
cvet između pepela i mirisa,
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad;
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga.
Ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći,
poeziju će svi pisati;
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša.
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima.
Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.
Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju,
ali:
hoće li sloboda umeti da peva,
kao što su sužnji pevali o njoj?
Više o večerima poezije koje pravimo u Novom Sadu i okolini saznajte na facebook stranici i twiter nalogu. Pored toga, pogledajte naš youtube kanal. :)
https://www.facebook.com/MedjuNamaRecitatorskaGrupa
https://www.youtube.com/channel/UCKMcMk3rAnCb5TgIAdZ65_g/videos
