te godine sve je bilo kao da nije ni bilo. rasli smo na ulici, direktno iz prašine. neuništivi kao korov. slobodni kao ptice.
Slika koju sam postavio oslikava davna vremena kada je sve bio sasvim drugačije od sadašnje stvarnosti. Često dolazim u rodno mesto, i primećujem novu stvarnost oko sebe. Ulica je nekako prazna, dece nema, sve je nekako sivo i tmurno. Biologija čini svoje i dosta ima koji su preminuli a neke porodice su i nestale a kuće prodate nekim drugim ljudima.
Sveže smrtovnice i pogled na njih vraća me u sećanja na te osobe iz kasnih 1960-tih i daljih godina. Ostanem, tako neki trenutak i gledam u sliku i ime osobe koju sam poznavao još iz tih vremena a osećaj neki čudan i teško opisiv.
Dok se okreneš, shvatiš, da je prohujalo mnogo godina unazad, u prazno, bezlično i emotivno potrošeno u ništa. Svaka nova seda vlas kose, bora na licu, ukazuje na to ništavilo kao svedočanstvo doba iza nas!
