Smeta mi pljuga.
Smeta mi kaljuga.
E, a nekad nije tako bilo.
Pljuga u ustima,
a ja u kaljuzi.
Pljoska u džepu
i sve u Kikindu lepu!
Nije da nije.
A sad ni para,
ni birtije.
No decu za ruku,
ženu pod ruku…
Pa u park!
A u parku – fontana.
A u fontani – voda.
Kuuuuuukuuuuuuu.
Pa da je voda lepa
žabe ne bi bile krastave!
I ko uopšte jede ribe?!
Ribe su da hodaju,
a ne da plivaju!
Teorija evolucije?!
Svašta!
More, ja sam za
teoriju revolucije!
Jašta brate!
E, negde u tom trenutku
me žena obično mune u bubreg.
Evo, baš ovaj ovde.
I tada mi se obično
podigne obrva.
Evo, baš ova ovde.
Podigne, pa se spusti.
Kao i ja kraj fontane.
Pa gledam ribe.
I kada malo razmislim…
Nije to loše.
Zar ne?
