Nekada sam leteo u visine plave
sanjajući sreću i vence slave.
Nekada sam leteto u visine plave,
ali to mi zamalo ne dođe glave.
Leteh u visine plave, bele, pa žute
krijući se ispod njih kao dete
pod majčine skute.
Jednom se setih da zavirim u njih,
al` ne mogadoh od ljudi svih tih.
Kad se gužva raziđe, i prašina sleže,
postade mi na duši mnogo teže.
Lovora više ne beše,
da, začuh odozgo glas,
ljudi tu mnogo greše.
Jedino znoja na pretek osta…
„Ne hvala“, rekoh, „imam ga i ja dosta“.
Više ne letim u visine plave,
na zemlji sam čvrsto ostao.
Jedino me još u basketu slave
jer šampion skoka ja sam postao.
