Pesma “Čekaj me, i ja ću sigurno doći”, ruskog pesnika Konstantina Simonova, zbog uslova u kojim je nastala ušla je u antologiju.
Simonov je bio veliki ruski pisac, pesnik i patriota kog je sudbina često odvodila na ratne frontove. Beznadežno je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najlepšu i najpopularniju glumicu…
Ona je, međutim, bila udata. Pošto je suprug general, koga je jako volela, preminuo, Valentina je dugo patila. Potom se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikog nije uspela zavoleti kao svog pokojnog supruga. A onda, ratne 1940. godine upoznala je Simonova, koji je godinama maštao o njoj. Ušli su u vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali, nevolje tek dolaze.
Simonov je otišao na ratište i u jeku najvećih borbi shvatio je da se neće vratiti kući živ. Jedino što ga je održavalo bila je fotografija i misao na svoju prelepu Valentinu koja je željno iščekivala da joj se vrati. Tada je odlučio da joj napiše pesmu koja će joj govoriti koliko je on voli, čak i kada ga ne bude više.
Pesmu, koja je trebalo da stigne Valentini posle njegove pogibije, je stavio u džep mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, dogodilo se čudo – jedinica u kojoj se Simonov nalazio nekako je izbegla finalni udar neprijatelja, i pisac se, živ i zdrav, vratio kući svojoj dragoj, s pesmom u džepu. Vjnčali su se 1943, a pesma o ljubavi koja nadjačava smrt u kombinaciji s “hepiendom” obišla je ceo svet, i prevedena na čak 35 jezika.
“Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.”
Nažalost, par narednih godina nije imao sreće. Budući da su bili veoma popularni, plasirale su se glasine da je Valentina varala Simonova dok je on bio na ratištu. Iako se dokazalo da to nije istina, (general Rokosovski, sa kim su joj pripisivali aferu je već bio u srećnoj i dugoj vezi, a glumicu je sreo na kratko) brak glumice i pisca bio je uzdrman. Tada i njena karijera kreće silaznom putanjom, a Simonov je napušta 1957. godine. Potom se ona odaje alkoholizmu i umire sama u Moskvi 1975. godine.
Bez obzira na to, čuvena pesma je postala besmrtna, sinonim za ljubav po sebi, koja prevazilazi vreme. Mnogi umetnici širom sveta su je interpretirali kroz muziku ili recital. Kod nas su to učinili Rade Šerbedžija i Toma Zdravković. Neki izvori tvrde da je Zdravković odlučio da ovu pesmu izvede nakon što je saznao da je bolestan.
Izvor: opanak.net
