ja kad drvce zalijem ono sam cvrči
Gospodine direktore gradskog zelenila,
radim na održavanje zelenih površina u mojoj, tojeste našoj mz gde se događa svašta mada je sve uglavnom mirno i napredno.
Naša mesna zajednica je jedna od najlepših i nalazi se na kraju grada okrenuta zelenim površinama koje se odmah tu nedaleko prostiru.
Ovde imamo bazene, park i parkići, tuje i šemšire, stadion, a sve je više i raznih nepoznatih ljudi. Da izvinete tu se često ne zna ko kome smešta ali kad se sabere svima sve dođe na svoje mesto.
Razuman sam i bistar čovek ali politički neobrazovan i, što bi rekli, pošten, pa često lajem gde ne treba. Jedino što mi ide to je oko zelenila. Tu sam neprelazan. Ja kad drvce zalijem ono sam cvrči.
Pravo da kažem imao sam nekih situacija odranije kada sam popunjavao folmulare sa pitanjima lične prirode – koj sam, koji sam i tako te stvari.
Upišem se normalno kao da sam Srbin a oni u opštini se izbečiše na mene, ja se okrenem levo desno, lecnu me, pa i posumnja nešto: jesul ovi majku mu Srbi i u čemu je enigma. Bilo, prošlo, nije važno. Dođe demokratija, penzionisaše me, šta tu ima. Ali da budem u temi.
Moram često da se posvađam sa nekim ljudima što ispred samousluge bacaju artiju. Ja sam čak i ispleo neke korpe od pruća, što je na neki način ispalo i iteresatno ali šta vredi. Pa ja bi ga majku mu prišo da ga bacim u onu korpu i makar da ga pogledam kako je to taj tamo neki napravio a šta međutim doživim da mi kažu: ma ko tebe zarezuje i šta tebe briga i koj tebe pita i te stvari.
Ja jesam grobar u penziji ali to ne znači da sam niko i ništa jer bog mi dao da me oće zelenilo, imam ruku za te stvari, čuvanje, kalemljenje, održavanje… pa i to treba neko da poštuje.
Ja toliko, mada mi je muka veća. Vi znate u Vašem poslu koliko je za život i za narod važna svaka travka, drvo i ostalo, pa zato sam vama ovo i napisao da znate da i na terenu postoje aktivisti koji se bore za dobrobit.
Drugarski, grobar u penziji, Dobrivoje Tošković, aktivista ovdašnji
