fbpx

Sanja Trninić: Nepoznate oči

“Vaš račun iznosi 1275 din”
Reče žena za kasom.
Sara otvori novčanik i uze karticu. Pružajući karticu pogled joj ode do kupca koji je stajao iza nje. Nepoznate oči izazvaše čudan nemir u njoj, ruka joj zadrhti i ispusti karticu.
“Izvinite” Pribra se i dade ženi karticu. Nespretno spakova kupljene namirnice i krenu ka izlazu. Pre nego što je izašla pogleda još jednom nepoznate oči i izađe na ulicu.
“Bože, kako može jedan pogled toliko da me uznemiri?!”
Morala je priznati da je vlasnik tih lepih očiju veoma zgodan. Istog momenta zažali što nije imala priliku da ga upozna. Verovatno ga više nikad neće videti.
Sutradan je ustala jako rano. Ne zato što je to želela, već što je iz komšiluka dolazila neka buka.
Zna da je tu živela jedna baka, koja već mesecima nije bila kod kuće. Čula je od komšinice Mire da je baka u bolnici. Možda njena deca žele da joj srede stan pre nego što dođe. Pomisli ona.
Obukla je svoju omiljenu trenerku i krenula u džoging. Kad je već rano ustala da kvalitetno iskoristi jutro.
“Dobro jutro, Miro! I ti si poranila? Sigurno je i tebe probudila ova buka?”
“A ne, ja uvek rano ustajem.” Reče Mira.
“Šta se dešava u baka Nadinom stanu? Šta to rade?” Upita Sara komšinicu.
“Da li se vraća iz bolnice?”
“Ne, baka Nada je umrla. Njen unuk renovira stan, hoće da se doseli tu.” Odgovori Mira.
“O, nisam znala da je umrla. Baš mi je žao.”
Buka je trajala danima. A onda, odjednom je utihnila. Da bi za koji dan videla ljude kako unose stvari.
“Dobro je, valjda ću sad imati mira.” Pomisli Sara kad je kretala na posao.
Tog dana je imala puno posla i kući je došla veoma kasno.
Istuširala se, pojela nešto lagano i legla. Uzela je knjigu ali već posle druge strane joj se prispavalo. Odloži knjigu i zaspa.
Nakon nekog vremena iz sna je trže glasna muzika.
“Oh ne! Ludnica se nastavlja.”
Besna ustade i u spavaćici, raščupana, pozvoni na vrata novog komšije.
Vrata se otvore a ona zaboravi sve što je želela da kaže kad ugleda one divne, nepoznate oči……
“Dobro veče, komšinice!” Pozdravi je, gledajući je sa zanimanjem.
Zbunjena poče nešto da muca.
“Dobro veče… probudila me je muzika…a jako sam umorna…”
“Izvinite, ja sam se malo zaneo. Ceo dan sam sređivao stan, montirao nameštaj i hteo sam malo da se opustim. Uopšte nisam gledao na sat.
Hoćete li ući na jedno piće? Pijaće i Vama.” Zavodljivo se nasmeja a Sara, kao hipnotisana klimu glavom i uđe unutra.
“Ja sam Dejan, Vaš novi komšija. Nadam se da ova moja nepažnja neće nas učiniti neprijateljima?”
Gledao je zanosno, predivnim zelenim očima, očekujući odgovor.
“Verujem da neće.” Prihvati Sara zavodljiv razgovor.
“Ja sam Sara, Vaša prva komšinica.” Nasmejaše se oboje njenom teatralnom predstavljanju.
Dejan ode do bara da sipa piće a ona tad primeti da je u spavaćici koja doseže tek do pola butina. Tanka, blago prozirna, sa tankim bretelama otkrivala je njena lepa ramena i odavala zavodljive linije tela.
“Uh, ja sam potpuno zaboravila kako sam obučena. Idem da obučem nešto pristojnije.” Krenu da ustaje a Dejan je zaustavi rečima:
“Meni ne smeta. Uzmite ovaj moj džemper pa ogrnite, ako će Vam tako biti prijatnije.”
Ćutke prihvati džemper i ogrnu se njime. Oseti prijatan miris njegovog parfema i zadrhta.
“Da li Vam je hladno? Mogu da uključim klimu.”
“Ma ne, gde da bude hladno u ovo doba godine, samo sam malo neispavana. Piće će me zagrejati.” Nasmeja se i pruži ruku da prihvati čašu.
Sedeli su dugo, ne znajući koliko sati je već prošlo.
“Mislim da je vreme da krenem. I Vama i meni treba odmor.”
Isprati je do vrata.
“Hvala za prijatno društvo, komšinice! I, mislim da ne moramo da persiramo jedan drugom. Laku noć!”
Namignu joj a ona se nasmeja i klimu glavom.
“Slažem se.” Uđe u stan i zatvori vrata. Tad oseti njegov miris i shvati da mu nije vratila džemper.
Te noći je malo spavala. Dugo je mislila na njega i tek pred zoru je zaspala.
Rano je ustala, obukla lepu roze haljinu sa motivima cveća, pažljivo se našminkala a onda je nestrpljivo čekala da bude bar 9h pa da ode da mu vrati džemper. Verovatno još spava, ipak su sinoć dugo ostali budni.
Oko 9:15 zacvrkuta zvono na njegovim vratima.
Sanjiv, raščupane kose, samo u donjem delu trenerke, otvori vrata.
“O, dobro jutro, komšinice! Sada je malo obrnuta situacija, ja sam skoro go a ti si… veoma lepa, sređena…”
Gledao je čežnjivo sanjivim očima.
“Izvini ako te budim, zaboravila sam da ti vratim džemper…” Reče ona zbunjeno.
“Nema problema. Uđi da popijemo kaficu!” Pozva je Dejan.
“Izvini ali žurim na posao. Može li posle podne kafa kod mene?”
“Naravno, može oko 17h?”
“Odgovara, vidimo se!”
Vraćajući se s posla kupila je par kolačića u poslastičarnici.
Čim je ušla u stan, istuširala se i ubukla usku teget majicu i svetlo plavi šorts.
Tačno u 17h zazvonilo je zvono na njenim vratima.
Otvorila je i dah joj zastade kad ga ugleda.
Svetlo braon majica i krem pantalone odlično su stajale na njegovom zgodnom telu. Šarmantan osmeh, zavodljiv pogled i predivne usne totalno su je blokirale.
“Da li ćemo piti kafu na pragu ili mogu da uđem?”
“O izvini, izvoli uđi!”
Pocrvene shvativši kako se zablenula u njega, kao neka klinka.
“Izvoli sedi! Skuvaću kafu.”
Okrete se i ode u kuhinju.
On je otprati pogledom, skenirajući je od glave do pete.
“Večeras moram da završim neki posao a sutra idem na ovu našu gradsku plažu, da li bi pošla sa mnom?”
“Može. Nedelja je, nemam nekih obaveza.”
Nakon popijene kafe pozdravi je uz dogovor da ujutru krenu oko 8h.
Kao po dogovoru, ujutru izađoše u isto vreme, oko 7:55.
“Dobro jutro!” Rekoše u glas i oboje se nasmejaše.
Seli su u njegov auto i za desetak minuta našli su se na plaži.
Bilo je tek par ljudi.
Pronašli su lepo mesto sa strane i postavili peškire.
Dejan je nameštao suncobran i krišom posmatrao Saru dok je skidala haljinu. Prelepe obline izmamiše mu uzdah.
Uđoše u vodu i kao po naredbi zaplivaše istovremeno. Voda je još bila hladna ali plivajući, brzo su se zagrejali.
Umorivši se, izašli su iz vode i legli na peškire.
Kada se malo osušila, Sara uze kremu za sunce da se namaže.
Gledao je njene graciozne pokrete i spremno priskočio u pomoć kada je htela leđa da namaže.
Legla je na stomak i opustila se.
Laganim pokretima prelazio joj je po vratu i leđima, lagano se spuštajući niz kičmu i u početku oprezno, prešao na butine. Pošto nije odreagovala nastavio je nežnim pokretima da je maže a ujedno i masira. Ona se sve više opuštala i uživala u njegovim dodirima. Nije joj smetalo ni sunce koje se pomerilo i sada je već uporno peklo.
Nakon dužeg vremena, ni sama ne znajući koliko je to trajalo, ustade kao da se budi iz prelepog sna. On je sedeo kraj nje i posmatrao je.
Ostali su do nekih 16h a onda su rešili da krenu kući.
Par minuta su stajali svako ispred svojih vrata gledajući se ćutke a onda ona prva progovori.
“Hoćeš li kod mene na hladnu limunadu?”
Čekajući poziv, spremno prihvati predlog.
Ušla je u kuhinju i uzela limun i bokal. Nije čula korake već je samo osetila poljubac na svom vratu.
Ostavila je sve i okrenula se.
Uzvratila mu je poljubac a onda više niko nije razmišljao o limunadi.
Uzeo je u naručje i odneo do kreveta. Nežnim poljupcima lečio je njenu preplanulu kožu.
Tako su dočekali veče.
“Izvini, moraću da odputujem na dva dana zbog posla, a kad se vratim onda sam samo tvoj.” Spustio je nežan poljubac na njene usne.
Ujutru je otišao na put.
Sara se spremala za posao pevušeći. Predivno se osećala i tražila je bilo koju zanimaciju samo da joj što pre prođe vreme do njegovog povratka.
Sutradan uveče rešila je da napravi kolače i da ga time iznenadi kad dođe.
Radila je u kuhinji kad je čula zvono na njegovim vratima.
Pošto se zvono ponavljalo, rešila je da izađe.
Otvorivši vrata spazi zgodnu plavušu u crnoj uskoj haljini i visokim potpeticama.
“Dobro veče! Dejan nije tu, na putu je.”
Plavuša je drsko odmeri i upita :
“A ti si njegova sekretarica?”
Sara smiri bes u sebi i mirno joj odgovori :
“Ne, ja sam… njegova komšinica. A ko si ti?”
“Ja sam njegova verenica. Znam da treba da se vrati večeras i zato sam došla.”
Odgovori drsko i okrete joj leđa.
Sari kao da se zgrada srušila na glavu. Ućuta i uđe u stan. Naslonjena na vrata pokušavala je da dođe do vazduha.
Dugo je bila naslonjena na vrata, pokušavajući da dođe do vazduha. Srce joj je ludački udaralo. “Zašto? Zašto je prećutao to?…”
Baš kad je mislila da je našla osobu koja joj u svemu odgovara, naišao je neočekivani problem.
Nakon dužeg vremena pribrala se i počela munjevito da razmišlja.
“Da li da ga pozovem? Ne, ne nikako! Ne postoji dobro objašnjenje koje bih mogla da dobijem…. Šta da radim? Poludeću…”
Šetala je nervozno po stanu ne znajući koja odluka bi sad bila najispravnija. Da li da ga pozove ili da ga izbegava?!
Ali, kako da ga ignoriše, pa njegova vrata su odmah do njenih!
” Možda je najbolje da odem negde. Na desetak dana… Valjda ću se do tad smiriti.”
Plašila se da će u ovakvom stanju uspeti da je prevari nekim glupim objašnjenjem a to nije smela sebi da dopusti.
“Da, otići ću negde i to već ovog momenta!”
Uzela je kofer i počela da ubacuje stvari bez razmišljanja šta joj je zaista potrebno.
Već nakon pola sata bila je u svom autu kojim se uputila van grada. Tek kad je izašla iz svog rodnog mesta počela je da razmišlja kuda bi otišla.
Tara joj se učini kao dobar izbor. Tu je često odlazila i zna ljude kod kojih će sigurno naći smeštaj čim stigne. Ipak ih je pozvala iz auta da vidi da li imaju praznu sobu.
“Naravno, Saro! Za tebe uvek mora biti slobodna soba.”
Rekla joj je veselo gazdarica Zora.
Čim je ušla ostavila je stvari i otišla pod tuš. Dugo je ostala pod toplom vodom koja je uspela malo da je opusti. Kada se vratila u sobu čekala je boca crnog vina. Domaćini su znali šta ona voli i želeli su da joj na taj način požele dobrodošlicu.
“Upravo to je ono što mi treba.” Nasmeja se Sara, sad već smirenija.
Sipala je vino i pustila muziku na telefonu. Zvuci violine uvek su je smirivali.
Nakon par čaša vina zaspala je čvrstim snom.
Jutro je vratilo bol koju je vino vešto prikrilo.
Rešila je da ne razmišlja sad o tome već da ode u šetnju i nadiše se svežeg vazduza.
Isključila je telefon i izašla iz sobe.
Pozdravila je veselu domaćicu i ljubazno joj se zahvalila što su je primili i za odlično vino. Odbila je doručak i krenula poznatim stazicama.
Mislili su joj se mešale, od lepih zbog divnog okruženja do onih bolnih zbog Dejana.
Veći dan je provela u šetnji. Jela je usput i uveče je došla premorena u sobu.
Istuširala se i legla. Uključila je telefon kako bi ponovo uživala u smirijućim tonovima violine ali on je zapištao više puta dajući obaveštenje o propuštenom pozivima i porukama.
Dejan je zvao nekoliko puta i slao poruke. Ugasila je telefon i legla da spava.
Dani su joj bili manje – više isti. Samo su bili češći propušteni pozivi i poruke pune brige.
Nije znao šta se dešava, gde je nestala.
Desetog jutra spakovala je stvari, pozdravila se sa svojim ljubaznim domaćinima i krenula kući.
Znala je da će ga sresti i pokušavala je sebe da pripremi za taj susret.
Ušla je u zgradu pozdravljajući komšiju Mileta sa prvog sprata. Za njom je ušao poštar ali nije obraćala pažnju na njega.
Samo što je spustila kofer na pod u hodniku svog stana zvono na vratima se oglasi.
Setila se poštara, sigurno joj nosi neku preporučenu pošiljku.
Nevoljno otvori vrata.
Skameni se kad ugleda Dejana.
“Saro, stigla si!” Izusti uz dubok uzdah i krenu da je zagrli. Ona se udalji dva koraka unazad.
Pogleda je iznenađeno.
“Šta se dešava? Da li imamo neki problem?”
“Ja ne, ti imaš problem.”
“Ja? Kakav? Hoćeš li da mi objasniš o čemu se radi?” Sad već nervozno upita on.
“Problem je u tome što si prećutao da imaš verenicu.”
Tuga nadvlada bes i ona ga pogleda tužnim očima očekujući odgovor.
“Verenica? A, Viktorija. O Bože kako se nisam setio toga.”
Nasmeja se on sa olakšanjem.
“Mila moja, ona mi nije verenica već dve godine, ustvari, nije to nikad ni bila. ” Nasmeja se on.
“Grešaka je moja što ti nisam rekao da imam “vernicu”, bolesnu lujku koja me juri i pravi probleme već dve godine.
Mogu li da uđem i ispričam ti svoju dosadnu priču ili moram to ovde, na pragu, da uradim? ”
Sara se ćutke pomeri i rukom mu dade znak da uđe.
Skuvala je kafu i čekala da čuje priču.
” Jedno veče sam bio na žurci kod svog najboljeg druga. Atmosfera je bila odlična. Opustio sam se i dosta popio. Ona se sve vreme vrtela oko mene. Bila je zavodljiva i, u tom momentu, neodoljiva. Jutro smo dočekali zajedno. U tom ludilu sam je čak i zaprosio.
Sutradan, kad sam se otreznio, shvatio sam kakvu glupost sam napravio. Pokušao sam da joj objasnim ali nije vredelo. Tu grešku još uvek plaćam. Ne mogu da je se rešim.
Jeste glupa priča ali je istinita. Izvini što ti to nisam ranije rekao. Poštedeo bih i tebe i sebe ogromnog bola. ”
Suze olakšanja pokvasiše joj lice. On raširi ruke i pozva je u zagrljaj.
Zagrljeni dočekaše jutro trudeći se da nadoknade propušteno.

 

 

 

 

Sanja Trninić
Sanja Trninićhttp://trsanjaoss.wordpress.com
Rođena je 1977. godine i živi u Pančevu. Radi kao knjigovođa u knjigovodstvenoj agenciji . Živi sa mužem sa kojim ima dva sina. Piše pesme i kratke priče. Obožava knjige. Godine 2008. izdala je knjigu pesama "Kontrola uma".