fbpx

Sanja Trninić: Pismo

Uvek pred praznike Srđan je mislio na majku. On je živeo u Australiji već deset godina a majka je ostala u malenom selu u Srbiji. Nije video i čuo od kad je otišao. Najveći problem je što je ostavio sa suzama u očima, posvađajući se s njom zbog žene.
Prošle godine se razveo i sada je još više patio i kajao se što je dozvolio ženi da ga zavadi s majkom. A nije bila u pravu. Ali, tada je bio mlad, ludo zaljubljen i video je samo nju.
Proteklih godinu dana razmišljao je kako da se pomiri sa majkom.
Nije bio svestan da bi bilo dovoljno samo da dođe i sve bi mu bilo oprošteno. Majka ga je svih tih godina čekala, svakodnevno izvirujući kroz prozor na put, očekujući svog jedinica da se vrati. Ali nije dolazio. Nadu nije gubila.
Srđan je rešio da prvo napiše pismo u kojem će se izviniti i nadao se da će to ublažiti stanje pa kad dođe, da će ga lakše prihvatiti. Pismo je poslao a posle par dana spakovao se i krenuo na put.
Sve vreme puta bio je uznemiren i razmišljao je o majci. Što je bio bliži kući strepnja je bila sve jača. Ali povratak u rodnu kuću davao mu je snagu i terao ga napred.
Jutro pred Uskrs ušao je u svoje selo.
Toliko toga se promenilo ali opet osećao je toplinu oko srca i prepoznavao je svaki delić sela.
Sad već opušteniji uputio se ka svojoj kući.
Iz daleka prepoznao je svoju staru kuću, koju je majka dosta dobro održavala. Auto je zaustavio nedaleko od svog dvorišta i krenuo pešaka.
Topao vazduh i miris mlade trave sećao ga je na detinjstvo kada je tuda trčao bos sa svojim drugarima.
Ušavši u dvorište zbunilo ga je prisustvo nekolicine ljudi. Prepoznao je strinu, iako pogrbljena, lik joj je ostao isti. Ujna je prala neke šolje od kafe na česmi u dvorištu. Ujak je sedeo na klupi ispred kuće sa upaljenom cigarom, pognute glave, nešto je mrmljao sebi u bradu.
Svi su ga zbunjeno gledali, ne znajući tačno da li znaju čoveka koji je ušao u dvorište. Ali, nema sumnje, to je njihov Srle.
Srđan ih pozdravi kao neznance i uđe u kuću..
Još par žena iz sela poslovalo je po kući. Spremale su neku hranu i kuvale kafu za tek pridošle ljude.
Srđan nastavi ka majčinoj sobi. Sad već shvatajući da nešto nije u redu. “Možda je bolesna” Pomisli.
Ušao je u sobu u kojoj se igrao kao dečaćić dok je majka prela vunu i pevala mu stare narodne pesme.
Stari sto, dve stolice i krevet.
A na krevetu leži majka, obučena u lepu crnu haljinu, zatvorenih očiju i ruku sklopljenih preko grudi. Iznad glave gori sveća.
Srđan prilazi još uvek se nadajući da će svakog momenta da ustane.
“Majko, vratio sam se… Možeš li da mi oprostiš?” Pade na kolena kraj njenog kreveta, plačući.
U tom trenutku mačka, koja je ležala kraj majčinih nogu, skoči uplašena na sto i gurne vazu u kojoj je bilo već polu osušeno cveće. Voda se prosu po stolu i pismu koje je bilo na stolu.
Razli se mastilo po koverti, kojim je Srđan drhtavom rukom pisao majčinu adresu.
Tek tad vidi neotvoreno pismo i srce ga još više zaboli. Drhtavim rukama uze pismo kao da će svakog momenta otvoriti i pročitati.
“Majka ti je sinoć umrla a to je poštar doneo jutros.” Reče strina i pognute glave izađe iz sobe.
T. S.

Sanja Trninić
Sanja Trninićhttp://trsanjaoss.wordpress.com
Rođena je 1977. godine i živi u Pančevu. Radi kao knjigovođa u knjigovodstvenoj agenciji . Živi sa mužem sa kojim ima dva sina. Piše pesme i kratke priče. Obožava knjige. Godine 2008. izdala je knjigu pesama "Kontrola uma".