Dok ti svoju prvu jutarnju kavu
Ispijaš u uvaženom društvu ega svog’ ,
Ja svoju sladim individualizmom.
Neću kalup.
Što mora, nek’ mi bude,
Al’ ono što me se ne tiče,
Zašto ne bih prespavala,
Zašto ne bih odložila;
Za neke nove zore, renesansom okupane,
Neka druga jutra,
Za neke veće nadmorske visine očaja.
Volim jutro da mi traje,
Pa svoju prvu šalicu kofeina
Ispijam na tenane.
Ne žuri mi se.
Što me čeka,
Ne mogu izbjeći,
Što nije moja krvna grupa,
Nikad’ mi pod kožu neće doći.
Možda ću žurbu ostaviti
Za neku novu eru,
Neke nove kaldrme,
Za neke nove želja kotline.
Kažu da svaka sredina zlatna je,
Al’ meni moja smrtno dosadna je.
Sredina dana;
Ima li neko mjesto
S’ više slojeva monotonije?
Nit’ san, nit’ java,
Nit’ ljepota, nit’ strava.
Ne znam gdje sam.
Ali večeri, one nose
Ruho čarolije,
One razum mi svaki puta pomute.
A tako mi se dopada,
Da mi bar misao ne propada.
Noć služi snove da udomimo,
Ali mene moje noći zavode
I u kolijevci jave me drže.
I ne znam dal’ teže mi se
Od zvjezdanog traga rastati,
Tišine koja moj svijet umiruje,
IIi me ustvari novo jutro
Unaprijed ne dojima…
A možda bismo mogli
Ega sprijateljiti,
Pa prvu jutarnju na tenane ispijati
