fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Sonet za Aleksandru

ljubav opet

Po tvojim očima slikam trenutke
Koji se pretvaraju u osjećaje…
I hodam ponekad usamljen, ćutke…
Tražeći tvoje zagrljaje.

Kad kažeš nežno ja te volim
U meni se po jedna zvezda gasi ,
Pa se ѕe za tebe Bogu molim
Da mi te čuva gde god da si.

Sni mi se pretvaraju u tvoj dah
Od kojeg vrapci za tren polete,
Volim te i patim u isti mah,

I umirem od neke daleke sete.
Al’ ako mora toliko da boli
Onda me dalekom čežnjom voli!

Prethodni tekstPoletna skaska
Sledeći tekstNa današnji dan: 13. januar
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.