Пролазни смо –
прах постајемо:
бели, црни,
шарени
или златни –
боје нашег бивства
у сећању трају.
Izvodi iz recenzija:
RAZBOKORENE MISLI
Kada se na belini papira razbokore misli – nastaje pesma, ostaje nezaborav. Ovo je prvi utisak posle čitanja stihova nove, treće knjige pesnikinje Spomenke Denda Hamović, koju ona naslovi jednom rečju, izvanrednnim naslovom koji u sebi nosi vreme, ono koje ne prolazi, nastalo nekada pre računanja vremena i trajaće do kraja isteka vremena, a toga neće biti: VEČNIK. A šta je večnik – onaj koji traje večno. Razlozi trajanja i nisu bitni, a da nisu valjani i ne bi trajali. Večnik je pesnik koji sanja, piše, ostavlja tragove/zapise, ostavlja poruke i preporuke/ ostavlja opisane ljubavi, događaje, doživljaje po čemu ostaje pamćen, po čemu se pamti njegovo postojanje. Pesnikinja, između ostalog, u pesmi Večnik to ovako reče: PESNIK JE VEČNIK (izvodi iz pesme): /Pero mu ne spava./[…]/Misli u viru,/ žedni duh ispija./ Predaje peru sete/ za večni pomen./[…]/ Pesnik ne umire/ uvire u vreme./ U kosmičkoj tajni/ pesme mu ostaju,/[…]/Čovek ili pesnik?/ Pero je u vremenu trag!/ Pesnik je večnik!/.
A kada knjigu otvori, radoznao čitalac željan da upozna/pročita šta se to krije između korica čiji je naslov toliko privlačan, dočeka ga poruka/posveta iz koje se odmah na početku da naslutiti da se radi o najlepšim ljubavnim stihovima/zapisama osobe/žene koja voli beskrajno i bezrezervno, osobe koja je osim sebe i svoju knjigu posvetila biću koje voli. Na toj ljubavi koju iskazuje prema svom životnom, ali i duhovno bliskom saputniku Dragoljubu, Spomenka Denda Hamović gradi celu priču/knjigu pesama kojoj je ljubav u osnovi, a za potku opet koristi ljubav, čak i onda kada to ne očekujemo, kada to na prvi pogled nije bitno.
Daruješ mi tišine duše,
Raduju te lastavice moje,
A kad ih vetrovi viju
Grliš i nasmeješ svice.
Odano pratim tebe – ti mene,
Ljubav je naš horizont bistri.
U vihoru vatre i dima
Bez tebe nisam u uzletu svom.
U oku cvetam zelenom tvom!
Ovu knjigu umerenog i po ukusu čitalaca dobrog obima, sa ukupno šezdeset devet pesama, ona deli na četiri ciklusa.
Ako pažljiv čitalac poredi samo naslove ciklusa u knjizi, lako će zapaziti jednu zajedničku nit/osobenost da su sve pesme nastale iz nečega: Iz plamena, Iz oblaka, Iz nesna, Iz blagosti.
Ono što nastaje iz plamena toplo je, vatreno i snažno. To nije nestalo u plamenu da postaje ništavno, nego baš suprotno – nastalo je u plamenu, u žaru i zato je snažno i vredno. Ono što nastaje iz oblaka najčešće je život – voda/kiša, katkada i druge padavine, ali bez toga (svakako) života nema, a oblak/oblačnost prođe, i sunce ponovo daje novu snagu, novi život, novo trajanje.
Ono što nastaje iz nesna nije san, nije zaborav, nije nestajanje/gubljenje, to je ono o čemu se razmišlja, ono što bi i kako bi trebalo da jeste, a u ovom slučaju to su pesme, pesme ljubavi za trajanje.To je ono što je nastalo u stvarnosti, i na kraju ‒ ono što nastaje iz blagosti svakako je najvrednije, skrušeno, odgovorno do same pobožnosti, lepo do ustreptalosti, trajno do večnosti.
Tako razbokorene misli ove pesnikinje južnjačke krvi, tople i vatrene, često oštre, uvek jasne i uvek reči pune nade i ljubavi, nude svojim čitaocima svežnjeve ljubavnih zapleta, čašice ljubavnih napitaka koje treba ispijati lagano i u malim gutljajima, često ponavljati i uvek im se vraćati.
Neka je čitanje ove knjige na radost i zadovoljstvo i pesnikinje i njenih čitalaca.
Simo B. Golubović
PERO JE TRAG U VREMENU
Umetničko delo je vrisak slobode, reči su Kristofera Laša, a ta – osvojena sloboda, učinila je da se pred nama nađe i treća knjiga poezije Spomenke Dende Hamović, interesantnog naziva VEČNIK. Prilikom čitanja zbirke, pažljivi čitalac će uočiti da je naziv za zbirku potekao iz pesme Pesnik je večnik. Izdvajam na početku recenzije upravo pojedine stihove iz ove pesme u kojima je Spomenka Denda Hamović iskazala svoj kredo, ujedno šaljući svojevrsne poruke o tome kako je pesnik zapravo satkan od suprotnosti, sna i jave. Kontrastu se pridružuje izuzetno poređenje da se duša pesnika kovitla kao beskrila ptica. A zatim i neosporive činjenice, naravno, iskazane kroz efektne poetske slike:
‒ Pero mu ne spava
‒ Misli u viru žedni duh ispija
‒ Predaje peru plamen za večni pomen
‒ Pesnik ne umire, uvire u vreme
I kao završni pečat, potvrda prethodno rečenog:
U kosmičkoj tajni
pesme mu ostaju.
Trajni su zapisi,
večni u svetlosti.
Čovek ili pesnik?
Pero je trag u vremenu!
Pesnik je večnik!
Imajmo u vidu da je Spomenka Denda Hamović i u svojoj drugoj zbirci pesama SRCE IZ KAMENA, tačno na poleđini korica iskazala poruku aforističnog karaktera koja se savršeno nadovezuje na ovu pesmu o tome šta je za nju, kao dokazanu pesnikinju, poezija:
Poezija je iskra duše, luča u lavirintu života, svedok i eho vremena.
Iako je najnovija zbirka sistematizovana u više tematskih delova sa karakterističnim poetskim naslovima, prvo, posebno i počasno mesto u zbirci pripada pesmi u akrostihu posvećenoj njenom suprugu, Dragoljubu, koju ću ovde dati u celosti jer je u pitanju oda ljubavi, odanosti i međusobne podrške ‒ u dobru i zlu:
Daruješ mi tišine duše
Raduju te lastavice moje,
A kad ih vetrovi viju
Grliš i nasmeješ svice.
Odano pratim tebe ‒ ti mene,
Ljubav je naš horizont bistri.
U vihoru vatre i dima
Bez tebe nisam u uzletu svom
U oku cvetam zelenom tvom!
U duhu Vaska Pope, Spomenka Denda Hamović blistavim metaforama oslikava saglasje njihovih duša. Njega raduje njena kreativnost na umetničkom planu (pesnički uzleti su lastavice), ljubav je horizont – jasna asocijacija na te emocije bez granica, šta god da se desi i gde god ih sudbina vodila. U slavu te ljubavi i međusobne odanosti, kao kruna ide priznanje da bez njega nije u uzletu svom. Zatim ono najlepše, što asocira na pogled onih koji se vole: U oku cvetam zelenom tvom! Cvetanje i zeleno kao metafora na večno proleće njihove ljubavi koja traje decenijama. Inače, akrostih posvećen Dragoljubu možemo shvatiti i kao uvod, ili predvorje, koje uvodi čitaoca u prvu tematsku celinu zbirke – ljubavnu poeziju.
Ljubavnih pesama u ovom delu zbirke je toliko koliko ima i faza u rađanju i trajanju ljubavi! Od zaljubljenosti kada pesnički subjekt gubi svoj identitet u želji da se stopi sa voljenom osobom, sa njegovom senkom, sa njegovim snohvaticama koje će, naravno, postati zajedničke. Tu je i čarolija opčinjenosti, ljubavnih igara, darova – kad jate se zvezde u oku u plamenu strasti, pa do svesti i poruke da se u životu ponekad i te kako dešavaju situacije kad se desi strast, želja za telesnim, ali bez – ljubavi:
Želim –
da te ljubim!
Ali te ne volim!
Ne volim!
(Strast nije ljubav)
U ovoj zbirci primetno je i nešto novo u stvaralaštvu Spomenke Dende Hamović, nešto što ne treba shvatiti samo kao običnu tehnikaliju u rasporedu stihova. Recimo, ako vizuelno posmatramo raspored stihova u pesmi Čarolija, možemo uočiti oblik koji asocira na ključaonicu. Glavni motiv je poziv na ljubav voljenom koji će biti prvo posut čarobnim prahom, a onda:
Zatvori oči, zalutaj
u leta mog talas. Stegni me
snažno za prste i oko struka
dok ritam vri krvi nevidljivi.
Ako se otključaju osećanja, magija čarobne tajnovitosti pretvoriće poziv pođi sa mnom u ljubav koja nikad uvenuti neće.
Na ovu pesmu možemo nadovezati i stihove iz pesme Čulni pir. Raspored stihova liči na klinove koje poetesa jedan po jedan ukiva u potku obećanja voljenom:
Ukrašću krila sokolici
zvezde oka pratiti
i na grudi ti
sleteti.
Nežnost dodira, uteha, neven koji ima posebnu simboliku, želje i strasti, biće krunisani ljubavlju zrele žene:
Volećeš viroviti moj
čežnjivi duše poj
i čulni pir
žene.
Draga je i prelepa pesma Pretnja, takođe sa čulnom konotacijom i takvom pretnjom koju može da ostvari samo ona duša koja ume da piše stihove:
Duša mi je violina
srce gudalo ludo.
Očima tim gladnim
ne zadevaj krv
južnjačku plamenu,
u kamenu skrivenu.
U prah će te pretvoriti,
u stihove rasuti.
Kod Spomenke Dende Hamović, kada su ljubavne pesme u pitanju (a i u ostalim vrstama), vrlo je čest motiv vatre što me je podsetilo na Branka Miljkovića. Ali, kod nje u ovom delu zbirke, ne postoji namera neke filozofske konotacije, već isključivo želja da se na što slikovitiji način opiše ono bez čega je ljubav nezamisliva. Evo primera koji su najčešće u obliku sintagme: šapat vatre, plamene srce usamljene ptice, žar u grudima, u plamu žiške upaljene, oka ti žeravica…
Uzburkane misli, poetski zapisi i uzleti, želje, iskušenja i mogućnosti kojih je bezbroj, koriste noć da obuzmu dušu svakog poete, pa i naše Spomenke:
…noć hladna, svetlucava.
Vri siva vrteška oka
sa zvezdama zasuta.
Sećanja, nezaborav i ta zvezdana noć, čine da se u misaonom kovitlacu bije bitka uma i srca. Kontrasti su jaki kao što su jaka i osećanja:
Ne dam! A nešto me vuče!
Ne! Nemoj tim putem!!
Skitalice leptiri
ne slušaju pamet.
Naravno uz kontrast, metafora o leptirima koje su zapravo misli i želje isklijale te noći, uprkos razumu. Tu je i simbolika zmije kao motiv koji nam je već poznat iz Biblije. I pitanje na koje svaka žena traži odgovor u takvim trenucima:
O, Bože, šta li sam noćas?
Mlada ili stasala sena?
Razbeharala trešnja
il’ san godova pun?
(Vrteška)
Postoje pesme Spomenke Dende Hamović koje su iznedrene iz bola neprebolnog, iz velike porodične tragedije. Gubitak rođenog brata za vreme rata u Bosni i Hercegovini devedesetih godina dvadesetog veka, zauvek je ostavio trag u njenoj duši. Ima pesama u njenim dosadašnjim zbirkama posvećenih bratu, pa ni ova najnovija zbirka nije izuzetak. Dokaz da ju je ta tragedija obeležila za ceo život. Naziv pesme je Kljuca i neobična je za sve koji ne znaju detalje o smrti čoveka u najlepšim godinama. Mučeničkoj – u ognju! Nema detalja u pesmi, date su samo naznake:
Let pepelnih misli
zgarišta otiske seje.
Suza na staklu klija
majska kob boji crno
i donosi i raznosi
žeravice i ugarke…
Pesma počinje jednosložnom reči Muk, a tako se i završava, što naglašava pijetet prema stradalom (kao minut ćutanja), i uopšte svim polomljenim vlatima, metafori za žrtve u besmislu rata.
Generalno gledano, pesnikinja se u gotovo svim pesmama igra kontrastima koji su ujedno i metafora, ne bi li na taj način što vernije iskazala dubinu svojih misli i jačinu osećanja. Najlepši dokaz je pesma iz ovog dela zbirke Volim te živote:
Život je –
beo, crven i crn,
slavuja sreća i kukavice plač,
svileni cvet i vulkan budni,
blagi vetar i grabljiva oluja,
mirna luka i nemirno more.
Spoj je ljubavi i gorčine
milosti i surovosti
večni krug sunca i leda –
greje i mrvi.
Ali, kakav je takav je, volimo ga – sa belinom u doba nevinosti, sa crvenim kao simbolom u doba ljubavi i crnim, kad zađemo u starost i vreme umiranja…
Pesma Samoća je stihovano objašnjenje koliko pozitivno može da utiče na pesnika samoća, kao beg na jedno ostrvo kad pobesni dan…
Tu me draga lica
nedodirno grle,
a Molitve
osvetle tmine.
Samoća nemire miri, sigurna je luka i plodno seme iz kojih svakako klijaju njene pesme i celokupan marljivi rad na polju književnosti i kao antologičara svega što je zaista vredno u našoj i svetskoj i poeziji.
Sadržajno je vrlo vredna pesma Ispoved. Poruke su takve da se mogu porediti sa Tinom Ujevićem koji je svojevremeno ispevao misao o tome kako on, kao pesnik sa zvezdom na čelu, sa iskrom u oku, gazi stazom varke… razapet između ideala i stvarnosti:
Svaki dan je godina.
Plešem sa iluzijama
na maloj pozornici istine
i velikoj pozornici laži.
Svaki dan je godina.
Stope su u zemlju koren pustile,
a krilima duša nebo para.
Raspeta živim.
Za kraj ove recenzije posebno sam, kao antologijsku, izdvojila pesmu Ruke žene seljanke. Izuzetna je i svakako spada u socijalne pesme kao vrsta, ali naravno, sa primesama rodoljublja. Retke su pesme sa ovakvom temom, iako su te žene iznele na svojim plećima sve naše bune i ratove, rađale i gajile potomke, mukotrpno živele radeći u kući i na njivi. Nesumnjivo, njima treba da zahvalimo što smo opstali kao nacija u proteklim vekovima. Prenosim pesmu u celosti jer to zaslužuje:
RUKE ŽENE SELJANKE
U grudima žene seljanke
junačko srce kuca –
bosiljna je snaga
za sve što život donese,
što zla vremena uzmu.
U grudima žene seljanke
žito se njiše, a kamen klija,
mirišu na ispečeni hleb
i tek pomuženo mleko,
a blagodat iz smernog oka sja.
Ruke žene seljanke
milostive su i verne
kad ih sunce peče i grad bije,
kada brazde ispucale kišu čekaju
i kada niz obraze suze liju.
Ruke žene seljanke
hranilice su porodice,
sunce i sneg se u njima smenjuju.
I kada sneži blagorodne ostaju –
milovanje su, sluge njivi, temeljac kući.
Dok čita novu zbirku pesama VEČNIK Spomenke Dende Hamović, čitalac ili čitateljka ima priliku da zakorači u jedinstven svet ljubavnih čarolija, snohvatica i sretanja duša. Svet pesnikinje, koju zaista savršeno opisuje lirski subjekat, njen partner u pesmi Cvet i stena kao ličnost: nežna kao cvet, jaka kao stena, ponosna i stamena Hercegovka, koja svojim pesmama slavi ljubav, život i vida svoje rane.
Moja
malena
u oku ti je
cvet i stena
hercegovačka.
U duši detlići
kljuju i snohvate.
Leptiri ti misli,
ušuškani nemiri…
Mi, kao poštovaoci njenog lika i dela, možemo samo da joj poželimo isto kao i lirski subjekat u kome prepoznajemo njenog Dragoljuba ‒ da u pesme izlije svoje noći, da ih belina pije, da nemire pero miri, dušu raspupolja, isceli, olista.
Svetlana Janković Mitić
