Ako te ne pregazi vreme
Odnećete mutna voda
Sa korita zluradih ljudi
Čuće o tebi svet radoznalih
Što svakim danom čitaju novine
Plakaće možda neki iz prikrajka
Nadobudnog oka u korenu zemlje
Sve ljudske vrline i mane ostaju
U priči da si bio čovek vremena
Kovač svoje male posrebrene sreće
Što je upoznao tužnu i kasnu jesen
Opalih grana i mrtvačkih staza
Gde mi korak uvek ponestane mlad
I prekrstim se za sve rođake mrtve
Što su mi ostavili minute sećanja
Da pamtim novo rađanje sunca života
Kada mesec pregrize noć u svanuću dana.
