Koliko samo vremena treba čoveku da popravi sliku koju ima o sebi, godinama stvaranu, sve ono negativno što je usađivano u njega.
I onda, odjednom, kada shvati da treba da menja svoje JA, da ga očvrsne i realizuje u prostoru i vremenu, nailazi na ono nagonsko i nesvesno protiv koga jedva da može.
Koliko god da podiže glavu nešto duboko iz njega ga vuče dole i spušta mu je.
Koliko god da je jak i samouveren sa sobom, u kontaktu sa drugima se istopi i sve stvoreno se rasprši očas posla.
Oseća se nebitno, kao da ne postoji, da je neuporedivo manji nego što stvarno jeste.
Kada je dugi niz godina u podčinjenom položaju i nakon toga koliko god da ljudi pozitivno reaguju na njega on oseća duboko u sebi da to nije to i da mu nešto nedostaje.
Kompleks inferiornosti, komples niže vrednosti propraćen nedostatkom pobedničke volje i petlje da se preuzima odgovornost i inicijativu.
Umesto toga stalno povlačenje u sebe i introspekcija.
Tipično je kod ljudi koji su godinama studirali i kada su došli u poziciju moći, da budu autoriteti, ne umeju da se postave.
Nesposobnost da se postavi granica između onoga što JA JESAM i onoga što JA NISAM, između onoga HOĆU i NEĆU.
Konflikt između dubinske slike koju čovek ima o sebi, krhke i inferiorne i one koju želi da prikaže, spontane i samouverene.
Nestrukturisana ličnost koja nije u stanju da kontroliše socijalni život, emocije, društvenu dinamiku što je sve propraćeno neprekidnim promenama raspoloženja.
To je ono što povlači čoveka u sebe, nesposobnost da rasterećeno živi i doživljava sebe i ljude oko sebe, kao i svesno preuzimanje života u svoje ruke.
Otuda silna bekstva i skrivanja jer ona unutrašnja inferiorna slika nadjačava onu željenu socijalnu.
Čovek se sklanja od bola koji mu svojim prisustvom nameću drugi ljudi a ujedno stvara u sebi jer realizacija sebe, najčešće, podrazumeva i druge.
Nema potpunog JA bez svesti o onom TI.
Čoveku kao nosiocu svog života ne preostaje ništa drugo nego da osvešćuje svoje JA, da teži sa jedne strane kontroli a sa druge strane otpuštanju suvišnog koje stvara pritisak.
I da preuzima inicijativu i odgovornost…
Uz inferiornost ide i osećaj preterane zavisnosti od nekoga ili nečega i nesposobnost samostalnog funkcionisanja već je uvek potrebna potpora i pomaganje.
Često razgovaram sa ljudima koji imaju ovaj problem, i sam sam se godinama borio sa njim i jasno mi je da on ne dozvoljava čoveku da se izrazi.
Ta zavezanost iznutra, čvor u predelu grudi i emotivna blokada koja onemogućava ličnosti da normalno živi.
Zato je potreban pažljiv sagovornik, prijatan ambijent i promena načina života koja izvlači čoveka iz “inferiornih” okolnosti i postavlja ga u situaciju gde može rasterećenije da diše.
I da stvori bolju sliku o sebi na osnovu koje će lakše da funkcioniše kako sa sobom tako i sa drugima.
Korak po korak, uz rad i veru u vlastite kapacitete, kvalitetna promena je zagarantovana.
Između ostalog i ja sam apsolutni primer za to.
