Okrećem glavu prema Suncu,
jedinom prijatelju moje ravnice.
Dodiruje me svojim rukama,
daje mi volju da novo sutra,
zagrlim laticama.
Jer…
Teško je biti Suncokret,
vezan za zemlju
žilama života,
teško je ne videti pticu,
koja slobodno leti
plavetnilom neba…
Teško je biti drugačiji
u nizu istovetnosti,
nezamislivo je pevati
vesele pesme,
dok oko tebe je tuga.
Besmisleno je tražiti staze,
u već utabanom putu.
Ne priliči jednom Suncokretu
da okreće glavu tamo
gde neće imati svetla
i tražiti život
u tom totalnom mraku
i gužvi svih tih poslušnih
glavokreta.
Ipak, ja sam taj Suncokret,
koji glavu okreće
prema Mesecu
i u njegovim noćima
otkriva tajne
o neposlušnom boru,
koji je negde daleko…
Tamo, gde još uvek
SUNCOKRETI- slobodno hodaju.
