fbpx

Сузана Кривокапић и представљање књиге “НИСАМ ВИШЕ КЛИНКА”

ja

Сузана Кривокапић – рођена је 24. фебруара 1970. године у Старом Жеднику. Живи у Суботици. Ради у ОШ „Никола Ђурковић“ у Фекетићу, као учитељица.
Има објављену једну збирку песама за децу „Нисам више клинка“.
Песме су јој објављене у „Антологији детињства“, у међународној збирци поезије „Цитат. рс“, у међународној збирци песама „Загрли живот“, у неколико зборника, у часописима за децу „Ризница“ и „Слова на струју“ и једна прича у књизи „Најлепше приче за децу и младе“.
За своје стваралаштво награђена је трећом наградом стучног жирија, две године заредом, на Међународном фестивалу песника за децу „Булка“, песма „Хоћу да нам кмечи“ је проглашена за најбољу песму на конкурсу „За бебе“ у Нишу. Добитница је треће награде за љубавну песму и циклус песама на конкурсу за најлепшу љубавну песму „Моја љубав“ у Мркоњић Граду.
Члан је књижевног клуба „Орфеј“ – Суботица и Удружења балканских уметника.

k

 

НИСАМ ВИШЕ КЛИНКА

Сви у мени виде клинку,
малу, слатку, са кикама…
А ја сањам праву шминку
и већ ходам на штиклама.

На ТВ-у пратим моду,
па сређујем дуго себе…
Смејем се кад спазим роду,
какве лаже… купус… бебе!

На нету сам по три сата,
слушам песме, пишем, читам,…
Онда трчим преко врата…
До кад могу…? – тихо питам.

Тати, мами – тону лађе,
мој пубертет њима смета!
„Тешко нама, шта нас снађе?!“
Мисле да је пропаст света!

Кад им кажем: „Имам дечка!“
Тата тад на шкрге дише…!
Зури – ко да игра мечка,
а… ја нисам клинка више!
ЦЕНТАРФОР ИЗ ШЕСТОГ Б
Немања је дечак страва,
његов осмех разведрава…
Као први сунчев зрачак
отера из мене мрачак…

Виђам га у школи често,
имамо и тајно место!
Игра фудбал као Видић,
мада је помало стидић…

После школе сваког дана
поље му је Маракана!
Лева, десна- десна , лева,
од Роналда боље шева.

Лети лопта по терену,
пратим га у сваком трену.
Обожавам ту фигуру!
Још кад науљи фризуру!

Не смета му што је шести
ни кад дође до крљања…
Ал’ кад гол у мрежу смести,
викнем срећна: „То Немања!“
Он ми осмех да пред свима,
а ја сва у облацима…!
На срцу се роди бора
због мог згодног центарфора…!

После меча шетње следе,
лежање на мекој трави.
Док порази и победе,
нису важни због љубави!

 

 

ДА ЛИ ЈЕ ТО ЉУБАВ

Из ћошка ме мрко гледа
мој плишани, бели меда.
На мене се строго љути,
а шта ми је и не слути.

Не разуме моје мече
да ме срце много пече!
Сваког часа и тренутка
болујем због живог лутка.

На одмору ме често мерка
плавоока нежна зверка…
Па кад поглед тај приметим
чини ми се ко да летим.

Чини ми се да сам облак,
сасвим неко друго биће,
којој буди неки дечак
у стомаку лептириће.

Не љути се мој најдражи,
што ме носе чудна крила!
Већ ми, брундо, тихо кажи:
Да ли сам се заљубила?

 
РАСТИ СМЕЛО

Прво будеш мала тачка…
Све више на тебе личи…
На грудима мајци значка,
главни лик у њеној причи.

Затим пузиш, ствари рушиш,
не дају ти што би хтео!
Од беса се тада пушиш
и све више биваш смео.

Лепо ти је, сви те мазе
и на тебе нон – стоп пазе.
Стављају те сви у крило,
цупкају ти „ Сунце мило“.

До школе се брзо стиже,
па те она диже, диже,. . .
Летиш тако у висине!
Додирујеш све даљине!

Хајде само, расти смело!
Обогаћуј ум и тело!
У грудима – кључ од злата,
откључаћеш срцем врата!

 
ХОЋУ ДА НАМ КМЕЧИ

Мама, тата, ја и птица…
Каква је то породица?!
Фали ми да нисам сама,
мали члан у пеленама.
Нема везе – бато, сека,
само да је беба нека,
па да пусти коју сузу
кад је уштинем за гузу!

Доста ми је игре речи!
Хоћу да нам беба кмечи!
Какве везе има плата
што ми фале сека, бата!?

Осећам се врло сама
Када је на послу мама.
Треба мени мало биће
да љуљамо медведиће.

Да растемо ко два друга,
да чинимо снажну везу.
Самоћа је страшна туга,
као птици у кавезу.
Шта је мами, а шта тати?
Да ли им љубав годи?
Морам хитно писмо слати
на југ оној тета роди.
ДО ОЛТАРА
Никола у срцу моме
плете неке чудне нити…
Већ их има преко тоне,
целу ће ме преплавити.

Наша љубав буја, цвета,…
Од пролећа, преко лета…
Нигде нема такве баште
кол’ко год да раде маште.

Лете речи преко чета,
место тачке ставља смешка!
Ни мало ми баш не смета
та намерна слатка грешка.

Завиде нам сви од реда,
Тања, Рашо, Мила, Чеда,…
Баш ме брига, ко још мари…
Зар да завист срећу квари?

Важно да се срца слажу,
јер се тако љубав ствара.
Чак и звезде мени кажу
да ћу с Ниџом до олтара.

 

 

ДЕБЕЉУЦA

Баш сам ових
дана бесна,
пробам сукњу
она тесна.

Пробам опет,
другу, трећу…
Шта да радим?
Полудећу!

Катастрофа!
Каква брука,
све ми мало
око струка.

Све ми тесно,
све ми пуца,
постала сам
Дебељуца!

Срце лупа,
аларм пишти,
док ми тело
гласно вришти.

Облио ме
хладан зној,
у чему ћу
сад на спој?

Иако сам
ко рис бесна,
не смета ми
што је тесна.

Па шта ако
стеже, нека…
Журим јер ме
Лука чека!

 

 

ЉУБАВНА КЊИГА

Стискам снажно срце своје,
корицама споменара,
закључано, златне боје,…
исечено из Буквара.

По средини расцеп има,
завесу на прозорима,
испод ње се крију риме
и најдраже мушко име.

Постала ми главна брига
та љубавна…моја књига.
Много што – шта она крије,
за мамино око није.

Тражим неко тајно место
где ње нема тако често,
јер ће њене веште руке
пронаћи је без по муке.

Столица ми следи врућа,
жариће ме до сванућа,
до петлова и свитања
док не пита сва питања.

Откриће се многе тајне,
ту су срца, звезде сјајне,…
У њој кријем љубав праву…
Зато стављам кључ у браву!

 

 

НА ЧАСУ…

Читали смо „Малог принца“
у њедрима из Сахаре,
заљубљени у тог клинца
ко у неке приче старе.

Дошао је из свемира
са планете звезде сјајне,
пун питања и немира,
ко из неке чудне тајне.

Причао је сан о ружи,
дивној, што га увек чека,
да му полен нежни пружи
њена душа топла – мека..

Да је воли , да је пази…
и залива њене лати,
да је нико не погази,
макар моро живот дати.

Слушамо га пуни сете,
док кидишу љуте звери,
а онда ко сјај комете
оде принц и Егзипери…

 

МАЈЧИНА ЧАРОЛИЈА

Стоји мама крај узглавља,
на чело ми усну ставља,
па ми косу руком глади…
као вила све то ради.

Шапатом ми дражи лице,
„ Очи моје сањалице“…
Затим љуби врх носића
онда десет ми прстића.

Под јорган се мој увуче,
па ми као голуб гуче!
Осмехну се очи снене,
загрљај…и прича крене:

„Био једном један цар
и принцеза лепа млада…
Свака реч је као чар,
свако слово је ко нада…

Сан на очи све је ближе…
Док се прича тихо ниже,
око мене руке свија
та мајчина чаролија.
БАКА

Много волим своју баку,
сваку њену седу длаку.
Волим нежне меке руке,
које грле све унуке.

Њено лице пуно бора
избразадано од умора,
неким сјајем блиста нама
и храни нас са причама.

Очи јој се сјајем злате,
питоме и умиљате.
И често нас воде оне
у све тајне васионе.

Усне су јој ко цветови
с којих теку благослови.
Руке мост што децу спаја
саткане од загрљаја.

Душа јој је јагње мило,
ко колевка топло крило,
срце попут лептирића,
ноге као два пужића.

На ногама црне зепе
и чарапе врло лепе.
Хаљина јој сва од шаре
као туфне бубамаре.

Паметна је, за петицу,
слатка нам је попут меда…
волимо је ко светицу,
али од свих више деда.

 

 

ТЕТКА

Татина сестра – моја тетка,
дочара Божић сваког петка,
она је дух за наше жеље.
Са њом је увек право весеље.

Па пошто сам тетино луче
мени на поклон следи куче,
секи барбика и то плава
да је облачи и васпитава.

Мами варјача да њоме мути
најслађи шлаг и крем жути,
а тати – генералу куће наше
донoси пива четири флаше..

И док баби срце ко добош туче
стижу jој нове кинеске папуче,
лечење следује деда Бањи
двадесет дана у Сокобањи.

Ми ћемо тетки – још не сме знати
на поклон комшију Душка дати,
сви смо видели прошлог петка
да га заљубљено мерка тетка.
ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ:

„О поетском трајању Сузане Кривокапић

Сузана Кривокапић је осведочена песникиња… Њена песничка појава је, управо, онај део мозаика који чини потпунију илустрацију српског стваралаштва за децу и даје јој посебну лепоту којој ће се дивити они који расту да би свет учинили бољим.
Спој талента, педагошки приступ, дидактика, љубав коју нетремице пружа најмлађима, саставни су део сваког стиха и песме у целини.
Модерна по структури, непредвидива по драматици песме, духовита и немирна по садржају, етична по поруци и поуци, ведра по нарави, Сузана је као еликсир који крепи децу и плени њихово поштовање поезиком у времену поремећених вредносних критеријума. Њене песме голицају, њени стихови одзвањају, њене риме маме као слаткиши после којих се облизује и тражи „Још“.
Сузана ствара речима снажна осећања и лепим метафорама нас разнежује и враћа у драгу долину детињства, дајући нам, на тај начин, до знања, да је врло писмена и начитана што је предуслов познавања дечије психологије.
Спецификум њене поезије је лепа ритмика, одлична версификација, односно музикалност, и тематска разноликост. Искуством осведоченог песника, она се детету обраћа с поштовањем, знајући да је Дете највећи потенцијал друштва…. „

ТОДЕ НИКОЛЕТИЋ

 

UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKA
UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKAhttp://ubu.mojsajt.rs/
Nevladino i neprofitno udruženje, osnovano na neodređeno vreme, radi ostvarivanja ciljeva u oblasti savremenog kulturnog stvaralaštva i to kroz književnost, slikarstvo, fotografiju, muzički i scenski angažman, sa posebnim osvrtom na afirmaciju mladih u cilju održivosti i unapređenju postojećeg i kreiranju novog kulturnog života društvenih zajednica na Balkanu.