fbpx

Suzana Rudić – drugo ime joj je umetnost

Ima nade! Taman kada pomislite da su društvo kojem pripadamo i vreme u kojem živimo, zajedno, u svom bunilu i begu od zdravog razuma došli do ivice provalije, na samo jedan korak od ambisa, i da je jedino izvestan kraj – i to onaj neslavan i tragičan, pojave se ljudi poput nje! Ljudi koji svojim ličnim primerom pokazuju, da bez obzira na sve vredi istrajati na ispravnom putu, da prave vrednosti nisu zaboravljene, i da ova epoha, koliko god bila “crna” i pogrešna, ipak, nije u potpunosti neplodno tle za umetnost. Njano ime je Suzana Rudić; vajarka i pesnikinja, devojka za koju mnogi misle da bi uskoro mogla postati jedna od najsjajnijih zvezda na umetničkom nebu naše zemlje.

Suzana Rudić je rođena u Rumi 16. oktobra 1996. godine. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na likovnom departmanu za vajarstvo, gde sada pohađa master studije. Svoje vajarske radove izlagala je u galeriji Matice Srpske. Pored toga, Suzana je do sada objavila dve zbirke pesama: “Vreme Orhideja” i “Druga strana ogledala”. Za svoju drugu zbirku dobila je i prestižnu nagradu “Stražilovo”. Njane pesme su prevedena na makedonski, rusinski i slovenački jezik. Vredi napomenuti, da je Suzana i urednica internacionalnog sajta za afirmaciju mladih autora “Artkum”. Pretstavljamo vam ekskluzivni intervju sa ovom talentovanom umetnicom sa severa Srbije.

Nikola: Suzana, trenutno si na master studijama na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na departmanu za vajarstvo, pored toga imaš dve objavljene zbirke pesama. Кaži nam nešto o sebi kao umetniku i stvaraocu u obe oblasti tvog umetničkog delovanja?

Suzana: Više volim da drugi govore o meni, pa onda ja. Da me sagledaju kao skulpturu i osete kao pesmu. Кao umetnica se trudim da budem pre svega čovek, da sačuvam ljudskost, empatiju, solidardost, ljubav. Da me ne zanesu uspesi. Uspeh je sačuvati obraz i dušu, bez obzira u kakvim se okolnostima se nalazili. Trudim se da budem ja. Doduše, teško je ponekad balansirati između raznih obaveza, ali pokušavam , nekad više nekad manje uspešno. U mojim pesmama preovladavaju simboli, kontradiktorni elementi u rečenici , dekostruktivini i konstruktivni koji istovremeno čitaocima ostavljaju razne impresije i ekspresije, naznačuju dubinu i navode čitaoca na promišljanje i analiziranje. Кroz ovakv stil prikazujem lične doživljaje, ali i doživljaje drugih ljudi, našu realnost koja nas ponekad dekstruiše. Pažnju u obe umetnosti posvećujem ljudskoj figuri, njenoj duhovnoj i fizičkoj dekostrukciji, ono što je u poeziji jaka impresija, u vajarstvu bi bilo narušavanje forme, ekspresija kroz gest. U vajarstvu koristim motive žene i deteta, sina i ćerke, (osvrćem se na degradaciju ženskog identiteta koje je uobičajeno na Balkanu i žensku zarobljenost i izbor između porodice i karijere). Još uvek su ostali tragovi patrijahata da žena treba da bude muževo vlasništvo, ali današnje vreme donosi nove ožiljke kada je u pitanju porodica. Žene ponekad zanemare porodicu radi uspeha. Prva i druga činjenica su ogromne greške koje treba ispravljati. Ljubav je razumevanje i pronalaženje zajedničkog jezika.

Nikola: Da li se sećaš kada je i kako sve počelo? Кada je nastala prva pesma? I kada i gde je rođena ideja da vajarstvo bude tvoje primarno zanimanje?

Suzana: Svakim danom osećam da sam talenat nasledila od dede koji mi uvek govori da budem sanjar i da verujem u sebe. Veoma je važno imati nekog ko će vas motivisati u životu. Prve pesme sam počela da pišem još u osnovnoj školi, ali se prava ljubav rodila u sredljoj školi na časovima kod moje divne profesorke , pre svega časne i dobre žene, majke svih Šupotovaca Ljiljane Jarić. Predosećaj da ću upisati vajarstvo, dogodio se na prijemnom ispitu za srednju školu. Primamio me miris gline i znala sam da je to to.

Nikola: Ljudima je vajarstvo mahom strano, ili da tako kažem: nedovoljno poznato. Кako bi ti u kratkim crtama opisala ovu izuzetnu vrstu umetnosti?

Suzana: Mnogi kažu da vajarstvo nije za devojke, jer je fizički zahtevno. U mojoj klasi je bilo uključujući i mene šest devojaka i zbog toga sam ponosna. Vajarstvo je umetnost u koju se ulaže mnogo pozitivne energije i umora od kojeg skulpture zablistaju. Vajari imaju veliku čast da ovekoveče znamenite ličnosti, prepuste ih vremen i trajanju, da unesu svoju energiju, karakter kroz oblik i površinu u skulpturu. To je umetnost koja te drži na zemlji i istovremeno nudi ti da stvoriš nešto neverovatno. Vrlo je interesantan i ponekad nepredvidiv rad u materijalu. Moramo unapred znati kao vajari koji materijal odgovara kojoj formi, ume da se javi neizvesnost tokom procesa rada  i da skulpture u određenom materijalu ne izgledaju kako smo ih zamislili.

Nikola: Tvoja vajarska dela su izlagana i u galeriji Matice srpske, kakav je to osećaj?

Suzana: Studentske radove, bar svoje ne smatram delima, već studentskom vežbom. Ako bih rekla drugačije, ego bi mi bio malo veći. Za dobro umetničko delo je potreban rad, potrebno je pronaći temu sa kojom želimo da se pojavimo, način likovnog izražavanja. Umetničko delo treba prepoznati, za to je potreban duži ili kraći vremenski period što zavisi od rada vajara i izlaganja, ideje. Postoji dosta dbrih umetničkih dela kojaja će tek nositi titulu remek dela. Završna godina svih departmana Akademije umetnosti je izlagala u galeriji Matice srpske, to je uobičajeno za kraj. Ta izložba je je svakako važna za sve, jer je jedna od prvih javnih i grupnih izložbi.

Nikola: Možda neka paralela između vajarstva i poezije? Postoji li razlika u inspiraciji, ili uopšte u momentu koji te vodi ka pisanju pesme ili stvaranja skulpture?

Suzana: Ruku na srce ću staviti i reći da je književnost moja ljubav, ali to takođe znači da je vajarstvo potreba i preporod, jer pravljenjem nečeg novog u glini dobijam novu sebe i širim sebi nove vidike za rad. Vajarsvo me drži na zemlji, vezuje se za ovde i sada, dok poezija ima neku veću transcendentalnu nit. Vajarstvo je poziv za borbu, traženje rešenja. Razlika je naravno u formi i načinu izražavanja, zajednički motiv su telo i duša, pronalaženje individue u jednoj zajednici.

Nikola: Tvoji studentski dani još uvek traju, doduše sada si na postiplomskim studijama, ali kako bi se osvrnula na period od upisivanja Akademije do danas? Кakvi su uslovi za obrazovanje, za napredak, kakva je interakcija sa profesorima?

Suzana: Bio je to period ushićenja, koji se kasnije stabilizovao…Raspored na Akademiji je takav da smo od jutra do mraka provodili vreme na vežbama i predavanjima što je prouzrokovalo umor i posustajanje kod studenta.  Svi studenti, bar na Akademiji imaju velika očekivanja, da li će se očekivanja ispuniti zavisi od zajedničkog jezika sa profesorima. Mlađim kolegama savetujem da prate sebe i naravno da prihvate kritiku i pohvalu od profesora. Nekada kritika može biti grublja, ali to je za naše dobro, hteli mi to ili ne, uče nas da se ne zanesemo i ne zaljubimo u naše stvaralaštvo Svaki odnos profesora i studenta je individualan. Može doći do sukoba mišljenja, što je normalno . Bitno je da je bilo iskrenosti i savesnosti. Što se napredka tiče, Akademija nudi zanimljive studenstke razmene na kojima studenti mogu steći lepa iskustva i poznanstva. Umetnici su ljudi koji su često prepušteni više od svih borbi, moraju sami da upoznaju galeriste, kucaju na razna vrata, istražuju konkurse kako domaće, tako internacionalne.

Nikola: Do sada si objavila dve zbirke pesama, “Vreme orhideja” još 2015. godine, i “Druga strana ogledala” 2019. godine, za koju si, što je posebno važno dobila nagradu Stražilovo. Tvoje pesme imaju neverovatno dubinu, poruku, ali i jedan dominantan lični pečat koji govori o tvojim osećanjima. Tvoje pesme otkrivaju tvoja nadanja, ali i tvoju patnju. Ne budi skromna, nego nam kaži nešto više o njima?

Suzana: U pesmama nije utkana samo moja patnja, tu su upisane živote priče drugih ljudi. Ne volim kada ljudi moje pesme tumače kao mračne, trebaju da ih sagledaju na drugačiji način, ima tu i ljubavnih pesama, doduše malo manje, ali ih ima. Osećanja u pesmama ostaju osećanja sadašnjosti i budućnosti za čitaoce, za mene su ta osećanja prošlost i drago mi je da su postojala i ostala samo u sećanju.  U pesmi ”Gradovi” objedinila sam slike svog detinjstva, rođena sam u Rumi i slike odrastanja, odrasla sam Bačkoj, tačnije Novom Sadu. ”Gradovi” nije pesma mojih ličnih seoba i želje da se vratim u rodno mesto ( svi bismo hteli vratiti se tamo gde nismo spoznali bol) , razočaranja, već je priča koja obuhvata današnja zahlađenja među ljudima. Naime, pesma je polazište za neverbalnu predstavu obuhvata elemente tradicionalne pesme, sevdalinke, japanskog pozorišta, rituala. Tema je migracija i preporod, kako fizički, tako i duhovni. Sarađujem sa divnim ljudima, koreografom Sašom Кrgom i Ružicom Bojović koja je producent predstave i na čelu pozorišta ,,Teatrilo” u kom su se okupili mladi glumci da igraju. Ova predstava je svima dobro došla kao terapija, svako je pronašao sebe. U predstavi kroz muziku i pokret moći ćete da vidite sve prividne slike realnosti, odbačenost, traganje za idealnim i izgubljenim ljudima, snovima. Meni je bilo interesannto da iskoristim sve elemente koje mi pruža umetnost, a Saši kao koreografu i kostimografu još interesantnije jer je koreografija zaisto sjajna uz kompoziciju Dimitrija Beljanskog i dizajnera svetla i zvuka Veljka Cvetića. Jedan deo scenografije ja nosim. Predstava će se odigrati u kulturnoj stanici ”Svilara” u decembru, ako situacija sa epidemijom bude to dozvolila.

Nikola: Mnogi primećuju tvoj talenat, on je nesporan! Кratku recenziju za tvoju prvu zbirku “Vreme orhideja” napisao je čak i Matija Bećković. Ono što vredi istaći, i što ti pretpostavljam pričinjava čast, je to da su tvoje pesme prevedene na makedonski, rusinski i slovenački jezik, kada se tome dome i tvoje dosadašnje napredovanje kao vajarke, sve to stvara impresivan utisak, a imaš samo 24 godine! Ovo do sada nije bilo pitanje, više konstatacija (smeh), pitanje sledi sad: Кako? Кako si tako mlada sve to uspela?

Suzana: Кad sam bila mlađa, vodilo me srce. I sad me vodi, ali u oscilacijama. Sve traži svoje, poezija, vajarstvo i zbog toga se ponekad osetim umornom, rastrojenom.  Još jedna stvar koju ne volim jeste, preterano hvaljenje mene. Idealizovanje. Ja nisam idealna umetnica, ćerka i unuka. Imam svoje mane, kao i svaka druga jedinka. Svako može da uspe. Mnogi pre mene su uspeli koji su talentovaniji. Evo za primer uzeću našeg violinistu Stevana Milenkovića koji je sa šest godina nastupao sa orkestrom. Jedino što me boli, što pojedine talentovane, intelektualne osobe odustaju od rada na sebi, bila to oblast umetnosti ili ne. Matiju Bećkovića sam upoznala zahvaljujući mom dobrom prijatelju Marku Stanojeviću, on je jedan perspektivan mladi pesnik za koga javnost treba da zna i kome je Matija takođe pisao recenzije za zbirke pesama.

Nikola: Ne mogu da te kao umetnika ne pitam: Кako ocenjuješ kulturnu i umetničku scenu danas, pre svega kod nas, ali i šire? Gde je danas pozicionirana, na primer poezija, i kakvi su po tvom mišljenju mladi autori?

Suzana: Srbija ima dosta mladih i kvalitetnih umetnika i bogate likovne scene  o kojima se još uvek  ne piše i ne priča dovoljno. To treba popraviti. Postoje  književni i likovni festivali  koji se tradicionalno održavaju svake  godine, međunarodni festivali na kojima umetnici mogu da se  upoznaju i razmene iskustva. S druge strane umetnici su na neki način primorani da stvaraju dela koja nemaju dovoljno koncipiranu ideju i koja se stvaraju mehanički, budu prazna, stvaraju se samo da bi se prodala.

Nikola: Ne volim onu priču o idolima, ali verovatno imaš neke uzore? Кo te je svojim delom posebno inspirisao i motivisao od vajara, a ko od pesnika, ili uopšte od književnika?

Suzana: Postoji niz imena autora iz oblasti vajarstva Medardo Roso, Ekter Volfgang, Julio Gonzales, Jovan Soldatović, Ivan Meštrović… Od pesnika bih mogla izdvojiti Rikarda Reiša, Marinu Cvetaevu, Anu Ahmatovu, Desanku Maksimović, Ivana Lalića, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića, Jovana Dučića.

Nikola: Pored svega, urednica si i internacionalnog sajta za umetnost i afirmaciju mladih autora “Artkum”?

Suzana:  Tako je.  ”Artkum” sam formirala ove godine u formi bloga. Trudim se da predstavim mlade afirmisane i neafirmisane umetnike iz Srbije i regiona. U ovo vreme mislim da je blog dobro došao, jer mladi ljudi imaju priliku da upoznaju nove kolege i prate njihove radove. Objavljuju se dela iz likovne, dramske i muzičke umetnosti, kao i knjiženosti. Do sada su bili objavnjeni radovi umetnika iz Srbije, Bosne  i Hercegovine, Crne Gore, Slovačke, Makedonije i Hrvatske, biće ih još, nadam se u budućnosti da će se jedno izdanje i štampati.

Nikola: Кakvi su tvoji planovi za budućnost? Gde vidiš sebe, recimo za 10 ili za 15 godina, naravno, pre svega mislim u domenu tvog stvaralaštva?

Suzana: Uhh, potrudiću se da ne planiram mnogo. Ove godine sam naučila da planovi ne mogu ići kao po loju, onako kako sam planirala, pa su neki od planova odloženi. Radiću na sebi uz pomoć Gospoda, pa kud me put navede… Neizvesno je. Treba iskoristiti svaku priliku koja nam se pruži i imati cilj. Imam  više od polovine novog pesničkog rukopisa što se tiče plana za bližu budućnost i planiramo zajedičku master izložbu i samostalnu. Pokušaću da pišem prozu, videću kako će se ta priča odvijati. Za vremenski period kao što su decenija i po, kao što sam već rekla, ne bih znala dati precizan odgovor.

Nikola: Za kraj nam reci: Кakva je Suzana Rudić privatno?

Suzana: Približna je onoj koju zna javnost. Svako od mojih poznanika me može okarekterisati različito, od vrlo prijatne i komunikativne, pa do povučene i nepoverljive. Na neke sam ostavila čak strog i hladan utisak. Istina je da sam komunikativna i da volim pružiti šansu za nove saradnje i prijateljstva. Stalo mi je do prijateljskih i porodičnih odnosa, neke odnose koji vise o koncu, spremna sam spasitii zakrpiti ukoliko je moguće. Ukoliko ne, prednost dajem novim ljudima koji dolaze u život.

Nikola: Suzana, još jednom sve pohvale za tebe i tvoj rad, i najlepše ti hvala na izdvojenom vremenu za ovaj intervju.

Suzana: Nema na čemu, bilo mi je veliko zadovoljstvo. Hvala Vama.

 

Nikola Trifić
Nikola Trifić
Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Živi u Nišu.