fbpx

Sve bih da ti kažem

Zbog nas, cvet, knjiga, tama

Sve bih da ti kažem,
A reči prave fale.
Preturam leksikone
I knjige razne čitam.
Deliće tebe u srce
Uporno slažem,
Opisujem te svicima
Uveličavam na tone.
A onda sa tobom bez tebe
ko štene usamljen skitam.

Koliko košta prava reč
Da je krvlju platim?
Imaju li tvoje oči cenu?
Imaju li tvoje ruke beskraj?
Tvoj osmeh kako da opišem?
Kako struk da obuhvatim,
A da ne dotaknem vaseljenu?
Nem sam za sav tvoj sjaj
Reči su moja nemoć
Koje kroz uzdah dišem.

Sve bih da ti kažem,
A reč neće da krene.
Uzalud moje delo,
I skromno pesničko znanje.
Hartiju perom param
Hvatam odbegle sene,
I samog sebe lažem
Da nije sve uvelo.
Ipak, bolom te stvaram.
I padam u blagostanje.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.